Rasterećena i srećna posle takmičenja šetala sam sa ocem ulicama Beograda.Tata mi je pokazivao svoj fakultete tj. zgrade svih bolnica i pričao o studentskim danima. Kada smo prešli sa druge strane ulice on je zastao i rekao,mi:“Ovo je hram Svetog Save“. Sva sam se naježila. Nešto čudno je prostrujalo celim mojim telom, a reči su zastale u grlu.Viđala sam slike hrama po raznim časopisim, kalendarima i sikama, ali videti hram uživo je nešto sasvim drugo. Hram, čija fasada je obložena belim mermerom blještao je obasjan suncem.Ispred njega se voda igrala u ogromnoj fontani, a plavo nebo je izgledalo kao neki ogrtač. Mnoštvo malih kupolica sa zvoncima okruživalo je ogromnu kupolu na kojoj je ponosno stajao veliki zlatni krst, simbol hrišćanstva. Ogromna velićanstvena građevina kao da mi je govorila: “Ne plaši se Anđela! Uđi, ovde ćeš naći samo mir i spokojstvo!“

Srednja vrata su bila širom otvorena, a unutra se puno ljudi u tišini molilo. Posmatrala sam ikone, molila se svecima i puna utisaka posle izvesnog vremena izašla iz hrama. Dugo sam još sedela u obližnjem parku i posmatrala hram. Ta slika je zauvek urezana u mom pamćenju.