Krepki starčić je polako napredovao šumovitim prevojem podno visokih alpskih
vrhova. Boja njegove odeće se savršeno uklapala sa okolinom. Imao je na sebi sive kratke pantalone, čarape dokolenice iste boje i staru izbledelu vijetnamku zavrnutih rukava. Umesto tirolskog šeširića nosio je beretku. Lice mu je izgledalo pametno. Kratka, seda brada, naočare i pogled očiju koji je pun divljenja počivao na zelenogoričnim šumama. U hodu često je zastajkivao, ali ne zbog umora, već da bi natenane posmatrao divne planinske pejzaže i uživao u svežem vazduhu, cvrkutu ptica i nepomućenom pozno-letnjem miru prirode.
Gorostasni kameni Vildšpic pokriven večnim snegom, sa svojih, poštovanja dostojnih, 3774 metara nadmorske visine, uzdizao se nad celim sistemom surih kamenih vrhova, dok su dole u podnožju tiho dremale mrke zimzelene šume jele, smreke i ariša a ispod njih i sanjivo- duboke tajnovite listopadne šume hrasta i bukve.
Savladavši prevoj, starčić pređe preko nekog kamenitog bila sa kržljavim borovima i klekama pa, ispoljavajući zadivljujuću fizičku spremnost za svoje godine ne oklevajući pređe preko brvna koje je služilo kao most preko neke provalije. Izgleda da je poznavao ovaj put kao svoj džep, jer ga nisu zbunjivale ni mnogobrojne kozje staze ni krajnje grub teren ni vododerine koje su svedočile o pustošećem prolasku planinskih bujica. Prošavši sve ovo, usput se diveći Leontopodiuim alpinumu i arnici montani koji su rasli iz pukotina u vertikalnim stenama na koje je sam pogled izazivao vrtoglavicu, starčić najzad izbi na planinsko bilo gde nekoliko trenutaka ostade stojeći, zadihan, u znoju, osećajući na licu toplo sunce i hladan gorski vetar koji je dolazio odozgo sa granitnih vrhova i provlačio se kroz skrovite guste šume, otud donoseći svež miris arišove i jelove smole i vonj vekovnog sloja trulog lišća i pečurki… Seo je, na neko suvo deblo, gromom srušeno ko zna kad i rešio da otpočine malo, na ovom tihom i pustom mestu odakle se pružao vanredan pogleda na Vildšpicško gorje. Iz ranca je izvadio flašu sa vodom i okrepio se.
Poštovane čitaoce bi možda zanimalo ko je taj vitalni starčić koji se, bez velike nužde, lomi po ovim kamenim vrletima umesto da lepo krcka svoju penziju i pijucka pivo u nekom parku šmekajući tirolske bakice. E, pa to je Andreas Zebic, penzionisani profesor botanike- inače poslednji austrijski hipik, ostareo i pomalo izlapeo ali još uvek dobrodržeći. U mladosti je skitao ovom planetom kao nomad – prirodnjak, izučavajući floru i faunu kišnih šuma, mračne islandske pećine, američke prerije, Kavkaz, Bajkal… ukratko nema skrovitog zemaljskog kutka gde profesor Zebic nije gurnuo svoj poštovani empirijski nos niti meridijana koji nije prešao – a sve u slavu nauke. Prirodu je voleo više nego išta. U mladosti se zanosio hibridnim levičarsko-psihodeličnim idejama a kad su hipici izumrli kao bufalo bison montanae , povukao se u svet botanike i predavao u rodnoj Austriji. Bio je omiljen profesor u malom mestu podno Alpa. Nije se ženio, mada nije imao ništa protiv ženskog roda. No, dolazak penzionerskog doba bio je neumoljiv. Tada se povukao ovde u planine. Imao je neku kućicu, tu je živeo u društvu kolege profesora Guzmana, krckao svoju ušteđevinu, i – to je to. Reklo bi se – ništa naročito. No, za profesora Zebica život u visokim tirolskim alpima je bio najpribližnija definicija raja. Voleo je ovaj kraj i svaki dan mu je bio premija.
Otud sa strane se čuo lavež. Šareno pseto, rase obični seoski avlijaner, isplaženog jezika dogegalo se do starčića i počelo mu se veselo umiljavati kraj nogu. Zebic se obradova: -O, profesore Guzman, vratili ste se… odavno sam vas očekivao. -Av! Av! Pseto veselo zalaja kao da je sve razumelo -A, šta velite, moglo bi se štogod i prigristi, a? Da, da, vreme je ručku… Pošto najbolji čovekov prijatelj nije imao ništa protiv, Prof. Zebic se maši za ranac. Uskoro su dva profesora (možemo ih slobodno tako zvati) bratski delili staru dobru tirolsku kobasicu koju je Zebic zalio pivom a Guzman nije mario takova pića. Kad se tako potkrepiše, starčić je bio vidno raspoloženiji. -Jeste li primetili profesore Guzman, da su ove godine šume naročito pune žira. Neki evropski narodi veruju da je to predznak jake zime. -Av! Av! -Da, znam, još uvek je leto, ali ovde zima brzo dolazi, prijatelju. A da vam pokažem nešto. -Zebic izvuče iz ranca neku biljku, pažljivo uvijenu u kesu. -Av! Av! -Da, da Rimonda Mycroni! Nisam mogao da odolim.
Kad se do mile volje nauživaše predivnih alpskih krajolika , prof. Zebic ustade i, uzdahnuviši, izjavi: -Valja nam na put, profesore. -Av? -Ne može, dosta smo se sunčali. Pokret! Pođoše dalje, pseto uskoro zastade kraj jednog kamena prekrivenog lišajem i mahovinom i poče nešto njuškati. Prof. Zebic kratko pogleda i kažiprstom podiže naočare koje su mu bile skliznule niz nos skoro do nozdrva. – Primetio sam ja odavno, profesore Guzman, da imate sklonost ka njuškanju divokozinih brabonjaka. Da vam kažem: još se niko nije ovajdio od takvog zalogaja. Silazili su niz strmine, ne žureći. Profesor je svo vreme pevušio neku njemu dragu pesmu iz šezdesetih godina prošlog veka. Treba istaći da, i pored sve njegove vitalnosti, poslednjih nekoliko kilometara prof. Zebic je molio Boga da mu da snage da ne padne od umora. Došavši do svoje bajkolike kućice sagrađene baš u alpskom stilu, (koji je kod nas poznatiji kao stil zlatiborske vikendice) sa srcima izrezbarenim u drvenim prozorskim kapcima, prof. Zebic odahnu. -Ne kaže se uzalud: Dome slatki, dome. -reče on sam sebi ili psetu, ne zna se baš tačno, dok je otključavao vrata. Tek što je ušao i rekao: „Ah! Spavaću dva dana“ sa namerom da se baci na krevet, pseto se pobuni: -Av! Av!. Mahnito je skakalo, pokušavajući da dohvati zidni kalendar. -Šta je sad, kolega, za ime sveta? – promrmlja stari Zebic, već napola zaspao. On kroz poluotvorene kapke pogleda na kalendar i tamo ugleda sutrašnji datum debelo zaokružen crvenom bojom. -O, ne! Potpuno sam zaboravio. Profesore Guzman, imajte milosti. -Av! Av! -… ali kolega zar baš moram? -Av!
Sutradan uveče, supermoderni autobus na sprat koji je više ličio na hotel sa pet zvezdica, zaustavio se na jednom od perona beogradske stanice. Među putnicima koji su izlazili bio je i profesor Zebic. Nije imao mnogo prtljaga, svega jedan kofer. Da li mi se čini, ili se iz tog kofera čulo jedno poznato: „Av! Av!“ a onda: -Strpite se, dragi kolega, uskoro ćete biti slobodni da se olakšate čim zamaknemo u park. Dok je Zebic puštao pseto na slobodu, iza svojih leđa je začuo jedan ženski glas: -Aman, Andreas, najzad čekam te satima! -Mico! Dušo! Profesor Zebic i Milica, šezdesetogodišnja penzionisana profesorka biologije se srdačno pozdraviše… -Zar me nisi video bila sam na stanici? A što pobeže odmah u park? Nije ti valjda riknula prostata, baš sad pred venčanje? -Ne, ne… U pitanju je prof. Guzman. -A kako ste putovali? -U stvari… prevoz je bio odličan, ali je prof. Guzman imao određenih nesuglasica sa određenim licima… i tako. -No, dobro, pričaćeš mi usput. Hajdemo prvo negde na piće, da se malo osvežiš a posle sve po redu ručak, supa, sarma. -Mmmm. sarma, to cenim -Aaaav! Av!.
Inače, svaki put kad je dolazio u Beograd, prof. Zebic je kategorički odbijao da koristi taksi. Ne samo to, nego je za šetnju birao najstrmije ulice: kraj štajge pa uz Kameničku na Zeleni Venac. Prof. Milica je mislila da on time želi da pokaže svoju „staračku vitalnost“ ali u stvari on je veoma voleo tu specifičnu beogradsku atmosferu koja je tako odudarala i od dostojanstvene usklađenosti arhitekture zapadnoevropskih gradova a i od onog prefinjenog mira srednjeevropskih varošica… Šibicari, romski prodavci raznih drangulija, seljaci sa neizbežnim šajkačama na glavama kraj gomile sadnica. Pijaca sa hiljadu mirisa prezrelog leta i rane jeseni, vrućina koja svedoči da se srpsko „tropsko“ leto još ne predaje. Ogromne šljive „Čačanke“, plave, modre u senci tezge. Teški miris rakije i kafe kojom se nalivaju smoreni prodavci… gužva, frka, mešavina narodne i turbo muzike sa tranzistora… od svega toga profesoru Zebicu se vrtelo u glavi i osećao je prijatne trnce i blagu nervozu u stomaku a to je sa radošću primao kao svedočanstvo sopstvenog organizma da je još uvek živ.
Te večeri je smotani profesor Zebic jedva pobedio svoj strah te je, za vreme romantične večere izvadio verenički prsten i sav smeten upitao svoju izabranicu. -Ovaj.. šta sam ono hteo da kažem… hmmm…. -Da, slušam vas profesore Zebicu. -Pa, da, u stvari… gospođice … to jest da li biste voleli da postanete deo mog herbarijuma… zapravo počasni član mog herbariju…uh šta ja to pričam… Ne bolje da stvar postavimo ovako:. Dakle… da li biste rado prihvatili da moj Ruscus hypoglossum opraši vašu Gentiana scabra? Prof. Milica. se sa simpatijama nasmeja ovoj ušeprtljanosti. -Pa… ne bih volela da me stavljaju u bilo kakve herbarijume pa makar to bili i herbarijumi čuvenog profesora Zebica, ali bih rado postala njegova žena, saradnik i pomoćnik te mu pomagala u prikupljanju egzemplara za pomenuti herbarijum. Zebic je na ovo odahnuo sa olakšanjem. Pošto je glavna stvar bila obavljena, stari „mladenci“ su sada mogli da se prepuste čarima medenog meseca. Eh, što je to bio medeni mesec! Beograd – Tara – Kopaonik – Đerdap- Fruška Gora… ovo dvoje pasioniranih botaničara su obišli sve nacionalne parkove i skoro sve rezervate prirode u Srbiji. Može se komotno reći da je to bio „radni medeni mesec“ nešto poput „aktivnog godišnjeg odmora“, vrlo aktivnog u svakom smislu – blagodareći dejstvu probranih profesorovih biljaka. Naravno, nezaobilazni prof. Guzman ih je pratio na svim putovanjima. Ali tu još nije kraj. Kada su obišli Srbiju uzduž i popreko, put ih sada odvede u domovinu prof. Zebica. Nekoliko dana su uživali u svojevrsnoj spokojnoj živahnosti grada na lepom plavom Dunavu, obilazili su restorane, poslastičarnice, čuvenu botaničku baštu… a onda je prof. Zebic odveo svoju gospođu … u svoju malu slatku kućicu ušuškanu u bajkovitu prirodu tirolskih Alpa. Sa njima je, naravno bio i prof. Guzman.
(Av! Av!)