Čoveče, utišajte tu muziku! – lecnuo se iznenađeno carinik, ustuknuvši korak nazad, držeći i dalje ručicu otvorenih vrata kombija.Iz tamne utrobe auta izletali su razigrani akordi duvačkog orkestra, i kao lepet bezbrojnih krila uplašenih vrabaca prhnulih uvis, talasali ponoćnu tišinu blještavo osvetljenog graničnog prelaza.
Minulo je nekoliko trenutaka dok se on pribrao i lice mu ponovo dobilo onaj odmereni i službeni izraz:
-Molim Vas, gospodine Harone, poštedite bar moje uši, ako već nemate poštovanje za svog pokojnika! – reče prekorno.
I ovaj carinik zna da ja nisam Haron i da pokojnik u kombiju nije moj kao što to znaju i sve njegove kolege na graničnim prelazima Nemačke, Austrije, Mađarske i Srbije. Zna, ali nesvesno izliva na mene nezadovoljstvo što je baš njemu zapalo u deo da pregleda prtljažnik u mom vozilu, unapred osećajući mučninu i grč u utrobi. I pre nego što je otvorio vrata znao je da će ga iznutra zapahnuti otužni miris upaljenog kandila, izgorelog voska i tamjana, nedavno ofarbanog, lakiranog i olovom zalivenog lesa, krstače i prašnjavih pogrebnih venaca, ali muziku nije očekivao.
Nisam se ljutio na njega, jer sam i sam nekada osećao mučninu kad bih video mrtva čoveka, kad bih se našao u društvu s nesrećnima, kljastima, starima što na bolest i smrt mirišu i drugim nevoljnicima. Zavrnuo sam dugme kasetofona i trubači su utihnuli. Carinik je ovlaš – reda radi zavirio unutra i klimnuo glavom.Povukao sam vrata. Ona su šumno kliznula, kvaka je iznenađeno i uplašeno škljocnula i metalnom vilicom zagrizla bravu. Seo sam za volan, okrenuo ključ, motor je zabrundao, carinik je mahnuo rukom, rampa se podigla, karoserija je lako zadrhtala, gume su romoreći zašuštale, i mi uđosmo u Srbiju.

– Idemo u tvoj Zladovac, veseli moj Miloje! – rekoh, siguran da mu se duša, nazad, raduje i veseli jer trubači ponovo glasno zasviraše. Sitno veze truba, duboki basovi zadihano brundaju, doboš skakutavo drombulja, a goč sve pomamnije bubnja. Prsti mi po volanu poskakuju i u taktu napred – nazad duž njega se motaju igrajući preplitavo i zamršeno moravsko kolo. Za leđima pregrada između mene i Miloja nemirno podrhtava i pocupkuje kao da je i ona sitno kolo povela.
-Možemo li malo brže, Harone? – Miloje iz tovarnog dela pređe napred, sede na prazno sedište kraj mene i poče da prebira po diskovima birajući još razigranije kolo.
-Zar sam i za tebe Haron, bre Miloje? – ljutnuh se tiho jer i da sam vikao siguran sam da me od muzike ne bi čuo.
-E, moj Miloje, prijatelju moj, znaš li ti da Haron prevozi pokojnike samo preko reke Stiks, uzme od njih svoj obol i ne haje gde će, i kako će dalje njihove usamljene ljudske duše. A ja, sam prevezao Petra, Radomira, Dušana, Stojana, Dragomira, i sve ine preko Elbe, Rajne, Majne, Dunava, njihovih Sava, Tisa, Timoka, Morava, bezbroj reka i potoka meni nepoznatih, preko nekoliko država, trudeći se da svakome poslednju želju ispunim.

Ne čuje, a možda i ne želi da me sluša jer ništa ne kazuje. Ogluveo od preglasne muzike, kao i svi što čim uđemo u Srbiju i pređu na sedište kraj mene, nestrpljivi i žurni da što pre ugledaju svoje Šljivare, Negotine, Zlokućane, Kolare, Ravne Dubrave, Lazarevce… nervozno se sa sedišta pridižu, naginju ka vetrobranu, i pre farova svrdlaju pogledom pomrčinu mučeći se da prepoznaju predele kroz koje prolazimo. Požuruju me, razdragano mi pričaju o zgodama i nezgodama koje su kao jedini prtljag poneli iz rodnog kraja. Prisećali se imena rođaka koji će ih dočekati, nabrajali mi usputna naselja, savijajući redom prste, nižući na njih njihova imena kao kuglice na molitvenim brojanicama. Miloje muči, ne gleda me jer mi je sve o sebi davno ispričao. Priljubljenim, smrknutim, čelom uz vetrobran, pogledom razgrće tmasto testo noći, nervozno se vrpolji.
-Muškarci su ti, moj profesore, kao slonovi; lutaju i skitaju, ali bi uvek da se vrate, da svoje kosti ostave tamo gde su se rodili – započeo je iznenada jednom prilikom kao da mu misli polomile lokot kojim ih je u sebi zaključavao, skliznule mu niz jezik, ozvučale, pa ka nama, bežeći od njega, glasno potrčale.
-A žene? – pitao sam misleći na Radmilu koja me je nagovorila da kod njega, u tuđini, sreću potražimo.
-One su ti kao mačke, čoveče – imaju samo jedan cilj; da se okote. Da im mačići budu na sigurnom i zato mogu da se prilagode svakom mestu – reče s primetnom setom u glasu iako se trudio da mu on ravnodušno zvuči.
Kao da je sad naslutio, čuo, moje misli, i dalje zureći u put pred nama, iznenada se oglasi:
-Hvala Bogu, profesore opametio,da si se pravom poslu, i u pravo vreme, okrenuo! – kaže i novu, veselu, okruglu, metaliziranu pogačicu u nakratko zanemela i nenasita usta kasetofona uvežbanom rukom stavi.
Miloje zahvaljuje Gospodu ne sluteći da mi je, baš on – Miloje, nesvesno usadio ideju da u Minhenu osnujem agenciju „ Haron“. Ne zna a ne bi se ni setio i kad bih bio voljan da ga na to davno veče podsetim.

A ono je počelo obično, kao i svako subotnje.
Kafana je bila ispunjena žamorom i glasnom muzikom, sva mesta za stolovima popunjena, samo je on, kao i svake večeri, samovao za svojim stolom nedaleko od šanka, i pomalo s dosadom pratio nas koji smo goste posluživali. Helga je sedela za kasom, zadovoljno se osmehivala razvrstavajući po pregradama fijoke novac. Radmila je užurbano raznosila jela i pića, primala nove narudžbine i umorno mi se smešila. Sve je teklo uhodanim i ustaljenim tokom dok u lokal nije ušla devojčica obučena u bavarsku narodnu nošnju noseći kotaricu preko nadlanice, onako kako je u našem kraju nose čobanice. Zašla je između stolova nudeći gostima male, modre buketiće.
Razlio se nenadano i zaplavio me davno zaboravljeni miris prvih prolećnih ljubičica rascvetanih u trnjacima duž blatnjave staze što je od kuće vodila do škole. Pod belom šubarom Pasjače još su u meni izbijali ledeni potoci, žuborili i slivali se padinama kao znoj niz moju kičmu dok se čivitno nebo sve brže vrtložilo kao kafanska sala ispunjena alkoholnim isparenjima, duvanskim dimom, raznim mirisima i žamorom izazivajući vrtoglavicu zbog koje sam morao rukama da se pridržim za šank.

Kao da je i Miloja zapljusnuo i zaplavio ga iznenadni eterični talas sećanja, natmureno čelo se najednom razvedri i sinu radosno, jednom rukom pomilova riđu detetovu kosu, a drugom uze punu šaku modrih grudvica, priljubi ih uz nozdrve i snažno udahnu, jednom, pa još nekoliko puta. Okrete se Helgi. Njeno lice bljesnu smeškom kao da ga obasja prvi jutarnji sunčev zrak. Obradovana, podiže ruku i zausti da nešto kaže. Milojevo, na trenutak ozareno lice, poče da tamni i mrači se, baci ljubičice na pod, gadljivo obrisa ruku o stonjak, stavi krupnu novčanicu u detetovu kotaricu, zavrte kivno glavom i prikova pogled negde na zid iznad Helgine. Radosni osmeh na njenom licu zamre, poče da se ledi, vene i modri kao čivitna grudva kraj Milojevih nogu.
-Majn Got…Majn Got – uznemireno poče da šapuće ona prateći njegov odlutali pogled.
Ne trepčući, Miloje je i dalje zurio u svoju tačku na zidu. Postepeno, do šapata, stišao sam muziku zavrnuvši dugme muzičkog stuba. Radmila je užurbano gostima naplaćivala račune, bacajući zabrinute poglede ka meni. Helga je sve učestalije vraćala pogled ka Miloju automatski kucajući po tastaturi kase. Svi smo znali, da kad on tako zakove pogled u jednu tačku i nesvesno prstom počne da miluje ivicu čaše nenačetog konjaka, da nije tamo gde se nalazi, da mu nostalgija i jed progorevaju dušu kao zvezde padalice letnje nebo nad njegovim Zladovcem. A kad se vrati odande gde ga je pogled odveo, trže se kao da se iznenada probudio, ustade, priđe prkidačima i ugasi svetla u lusterima:
-Fertih!…Fajront – prošaputa muklo, a oči mu ponovo počeše da traže onu nevidljivu tačku na zidu. Ne nađe je. – Ferth! – ponovi tvrdim, kamenim glasom.
Gosti su ispili ostatke pića, završili s jelom, oblačili kapute, bunde, jakne i tiho negodujući izašli iz kafane.
-Ti si nekršten i lud Srbin! – Helga je mrmljajući ustala sa stolice, izvukla fijoku iz kase: – Nerazumni čoveče, prepolovio si nam subotnji pazar! – negodovala je drhtavim glasom.
Miloje joj priđe, istrže joj fijoku iz ruku, snažno zamahnu i baci je. Ona je letela preko stolova vrteći se kao disk. Iz nje je izletao metalni sitan novac i kao ledena tuča padao po tanjirima, čašama i pivskim kriglama, odbijao se od njih i zvečeći udarao o patos kotrljajući se po parketu. Razvejane papirne novčanice kovitlale su se po vazduhu i polako, kao uvelo jesenje lišće s grana, lelujavo spuštale se na stolove, stolice i tle. On zaobiđe Helgu i stočić sa kasom, namignu mi značajno prolazeći kraj šanka:
-E, sad, zamljače, donesi onu moju mučenicu! – pruži mi ključ od ormarića u kome je, kao u sefu, čuvao nekoliko flaša prepečenice i diskova duvačkih orkestara, ko zna kad i kojim putem iz njegovog Zladovca u Minhen donetih.
Helga je i dalje jadikovala žaleći se svom Bogu, zašla između stolova žurno skupljajući, kao da grabi, rasute novčanice i sitniš.
-Sedi! – Miloje uze flašu, zubima joj izvuče čep oklasine iz grlića, podiže je u visinu očiju i zagleda se u nju s uživanjem i blagom setom. Radovao joj se i tugovao istovremeno. Osmehivao joj se zaljubljeno drhtavim usnama odlažući trenutak u kome će je čežljivim usnama prineti.
Radmila je gledala upitno u mene. Slegoh nemoćno ramenima i sedoh. Helga okrete ključ na ulaznim vratima, stavi ga u džep i šarajući pogledom po sali, ugasi preostala svetla duž zidova, pa s Radmilom, tiktakajući ljutito potpeticama, odoše u odaje na spratu.
-Sad pusti trubače, sinak! – prisloni nežno flašu uz obraz: Onako, do daske! – naredi.
Kroz zamagljena i drhtava prozorska stakla škropila je po nama mlečna svetlost uličnih sijalica dok smo uz gromoglasnu svirku trubača, naizmenice, do ponoći ljubili vatrene usne njegove sve zanosnije Zladovčanke.
-E, moj Miloje, crni Miloje, sad razvigor s Pasjače u tvom Zladovcu modrim mirisima napupele šljivove grane miluje, dok ti u ovoj jazbini, bem ti sudbinu, svele i naparfimisane švapske ljubičice mirišeš! – ne znam da li je više korio ili žalio onog potisnutog, drugog Miloja u sebi. – A, vi, moj profesore, brige moje, bolje da ste taljigama staro gvožđe po Srbiji skupljali nego što ovde služite izgubljene srpske, švapske i belosvetske duše! – upi se prekoranim pogledom u mene.
Slegoh nemoćno ramenima a pogled mi od njegovog ka flaši pobeže.
Svu noć se isti disk vrteo, svu noć su trubači dozivali jedno izgubljeno jagnje. Jaukale su trube, plakale i tugovale a i mi sa njima. Lutali smo, on po zladovačkim, ja po dubovskim pašnjacima, proplancima i dolovima. Piskom nas trube vodile kroz šumovite i neprilazne čestare, silazile s nama u dubodoline, potoke i vučje jazbine…
-Tako će i moja izgubnjena duša tumarati po zladovačkom groblju, cvileti nad urušenim mi domom i lutati opustelim zladovačkim sokacima! A moje nepodmlađene, ostarele kosti, samovaće i truleće mešajući se s tuđim u nekom uglu minhenskog groblja… – Miloje žedno, dugim gutljajima, ispi iz flaše, pruži mi je ponovo, i kivno tresnu čelom o tablu stola. Čaša s neispijenim konjakom poskoči uplašeno, zaljulja se i pade. Razli se pljuskom rumeni oblak po snežnoj poljani stola hladeći mu zažareno čelo.

U nedeljno praskozorje počeli smo, još strasnije, da celivamo i milujemo vito telo i druge Mijojeve staklene Zladovčanke…
Kad i kako su nas Radmila i Helga u postelje smestile, ne sećam se. Kao da me je druga Milojeva Zladovčanka ljutim mlekom zaborava nadojila. Sanjao sam kako, urastao u dugu bradu – kao Haron, u rasušenom lesu, veslajući polomljenom krstačom, prevozim preko rakijom nabujale Zladovačke reke izmešano zarđalo gvožđe, natrule ljudske kosti i denjke izbledelih, crnih, marama.
Znao sam da se u moj san pretočili i odslikali nakupljeni Milojevi i moji strahovi. Sećao sam se nejasno njegovih prekora i saveta, u snu izvetrelih iz njegove svesti, jer on se posle pijanstva uvek budio čio, kao da opijanja nije ni bilo, kao da se u Leti, reci zaborava, svu noć kupao. Lice mu je širokim i toplim, pritajenim i nejasnim zadovoljstvom zračilo, kao iza lepog a nezapamćenog sna. Pošao je svom stolu u uglu šljepnuvši u prolazu Helgu lopatastom šakom po zaobljenoj štajerskoj zadnjici.
Meni su u ušima čitavog dana još ječale trube, a u lobanji mi zvonila teška, i zaljuljana, medna zvona, kao da mi ih je neko s minhenske katedrale u kupolu glave prethodne noći okačio. Shvatio sam i poslušao poruku iz sna. Postao Haron. Haron koji koji pokidane životne krugove po svetu rasejanih Srba na kraju sastavlja.
Ravnodušno brundanje motora iza naših leđa sustizalo nas je i pratilo kao pritajeno sećanje. Trubači su neumorno svirali, farovi su laserskim zracima palili ćumur tame bušeći pred nama zažarene vrludave tunele koji su za nama nalo gasnuli i nečujno se urušavali u još gušću noć. Miloje je brzajući počeo da niže:
-Žitorađa, Topolnica, Konjarnik, Dubovo, pa smo u Zladovcu!
-Debeli Lug si zaboravio, moj Veselniče! – pogled sa puta skrenuh ka njemu.

Gledao sam trepčući s nevericom u prazno sedište kraj sebe…
Još su ječale i jaukale trube, još sam čuo glas kojim je Miloje imena sela nabrajao, a možda su to u mojim ušima treperela imena preostalih naselja koja sam nesvesno, ne gledajući u mapu, po sećanju, glasno nizao i slagao ređajući ih putem koji nas je ka Zladovcu i Milojevom domu vodio.