Jeste svi tu? Jeste. Jesmo svi tu? Jesmo, velim, tek da potvrdim i svoje prisustvo. Jesam vam lepo govorio – udarim prvi ekser u početak rečenice – jesam vam lepo govorio polako, polako ljudi. Lagano, samo lakše, ne žurite! Čemu žurba, imamo vremena. Razmislite malo pre nego počnete, razmislite, samo razmislite. Ima se vremena. Jesam tako govorio?

Svi nosevi u svežanj, u snop. Ja ga vezujem i nastavljam: Dala nam je odrešene ruke. Vreme nije bitno. Život čoveka je dovoljno veliki da ga ugradimo u ovo što ste započeli, a fala bogu i presvetoj, ljudi je na odmet, zato samo napred.

Gurajte, ali ne nabrzaka – to su njene reči. (Meni ih ne pripisujte. Tudjim perjem se ne dam kititi. Puj, puj, ode i poslednje paperje sa mene. Bilo prijanulo. Kud svo perje tud i ovo paperje, nateram ga).

Sećate se kad nam je na ledini govorila pod papirnatim nebom bez ijednog oblačka, niko drugi do ona. Ona, velika Marija. Od svih Marija druga po redu. Samo je presveta Marija za korak ispred. (Oni opet nosevima još dublje u onaj isti snop da ne moram ponovo vezivati. Ne pitaju koja pa sad Marija – dobro znaju – a, to ne znači da joj ime ne treba redovito u usta uzimati. Sad već pljuvačku polako lučim – zato, velim im, niko drugi do Marija, Marija Terezija. Druga po redu. Samo druga. Nikad prva. Sramota, da nas je sramota bila!

“Koga sramota?” – pitaju galebovi sa beograske deponije u prolazu.

Sramota, da nas je sramota! Sve, ama baš sve! Sramota, prvo za sve Austougare, a onda i ostale koji se naslanjaju na njih kao da je kiša uveliko počela, pa zbijeni – oduvek je tako bilo – manje kisnemo. I Srbi, i Hrvati, i Slovenci, i Slovaci, i Česi, i … došao bi’ do Lužičkih Srba, al’ ne ide mi se, predaleko. Dosta mi, prostite, svega! Na’od’o sam se. Shvatate?

Samo što to rek’o, galebovi odleteše, neko ih je zvao. Biće da je to onaj prvi medju njima.

Marija Terezija. Da, da! Marija Terezija Austrijska. Nikad prva, uvek druga. Kod mene je bila i ostaće najprvija. Aplaudirate i vi, nosonje moje, i kod vas je prva. Po pravdi boga istinoga je to. Jer vama je plate obećala. Je l’ ispuni? šmrcate nosevima – ispunila, dabome.

Zar nju, Marijicu da izneverite i ja sa vama? A izneverili smo. Molim, molim, mir! Saaamo slušajte, ništa mi ne govorite! Izneverili smo, izneverili i to debelo. I vi, poturam ih, i ja sa vama. Svi, svi do jednog, jebi ga!

“Jebi ga!” – i vi u horu za mnom, mada ’pjevati’ ne umijete. I milo mi i nije mi milo.

Dala nam carica Marija magarca …

“Sivka!”

Baš njega. Reče nam, ’oću reći, reče meni, reče carica Marija, izdašna Marija Bečka, “evo vam ga, ali obavezno da ga vratite!”

Ja joj ljubnem ruku i obećam u vaše ime, “biće kako kažeš“. I ljubnem joj još jednom ruku i zlatnu narukvicu na njoj. Istog trena napravi carica lepezu od svojih trepuški nad krupnim očima, zalepeta njome i zapreti.

Dala nam Sivka, magarca nad magarcima, proveren beše. Miran, a ko je miran, on je i pametan. Po ceo dan je znao pod murvaćem biti ako nema posla za njega. Nešto bi žvakoljio, obično neke sasušene lekovite travke.

A kad se radilo, bila je to druga priča. Prvo bi njakno, tek da nas okupi. Vas i mene. Onda bi sledilo: za mnom, inžinjerci – to se na mene odnosilo; za mnom graditelji – to se na vas odnosilo. On pred nama, mi za njim. Kud on, mi tuda. Tako celom trasom od Beča do Mirjeva. Karte i pribor nosimo i crtamo, skiciramo kuda će pruga. Pametan je Sivko, nemam druge. Nikakve razlike medju nama. Stoji, jedino, ako baš h(!)oćete, da je imao veće uši i da je h(!)odao na četiri noge. Što se slobodno može uzeti kao njegova prednost nad nama.

I šta će biti? Sami ste svedoci. Izgradimo prugu po njegovoj intuiciji – boli glava – sijala se pruga k’o pasja muda – i danas se verovatno sija. Po njoj su vozovi prelili, verovatno i danas prele, naginju se i fućkaju. Milina jedna. Sve jezde, jedan za drugim po redu vožnje od Beča do Mirjeva i obrnuto. Milina jedna, ne rekoh(!) bez veze. Bez razloga.

A, Marija, uvek druga, kod mene zauvek prva, dodje na dan otvaranja pruge. Ni pre ni kasnije. Cap! na taj dan. Sivcu dade kocku šećera, on iz učtivosti strignu ušima. Ne daj bože da bi zanjakao, taj se prevariti ne da. Pamet ga služi.

Pomazi mu i uši. On ih povi. S magarca rukom Marija krenu da mazi vagon za vagonom svoga vozića, od poslednjeg do prvog vagonetića. Tako stiže do lokomotive. Za njom svita u rukavicama kopira je. Što njena visost, to i oni za njom. Svakim njihovim mazom maženje je raslo. Nakvasalo je do lokomotive. A tamo, ložač, po službenoj dužnosti, zabio se u ugalj da se što više nagaravi i uglja da natrpa, da lokomotiva brže vuče, a pripomaže mu, ko bi drugi do mašinovodja. Ukeba carica njihovu zaokupiranost te se ne pozdravi s njima onako nagaravljenim i šanu mi: “Ajde da probamo moj plavi, (baš takav je bio) moj plavi vozić.”

Brzo razmislim koja je najkraća rečenica za odgovor da drugi u njenoj sviti ne čuju. Rekoh, važi. Bez carice. Samo važi. I zbog toga mi je i danas krivo. Propušteni tren se odmah nečim napuni, ne vredi za njim žaliti, često sebi kažem. Al’ ne vredi, ne morate mi reći znam i sam, kajanje ostaje. Mo’š ga jebati!

Vidite i sami, sasušeni nosevi, od bale sveže skoreli da sam se raznježio. I raznježio i rasplinuo. Reči me odnesoše van koloseka. Uskog koloseka, normalnog tada nije bilo. Zato svi nazad zajedno sa mnom. Pitam ja vas, gde smo usrali stvar?

“Usrali smo sa mirijevskom železničkom stanicom.”

Tako je, a nismo morali. Kad smo zgotovili prugu, njeno visočanstvo, Marija uvek druga, pošalje gotovu brvnaru za staničnu zgradu – ravno iz Viene. Bila je na točkićima kao da je sad vidim. Zakačena za poslednji vagon, dugačka deset metara u brucu.

“Istavite je tako sa točkićima i sa točkićima postavite. Nemojte ih skidati”, govorila je ona svom glasonoši dok je čučala na balkonu Šenbrun palate. I krunisane čučnu bar dva puta: kad piške i kad ih zaboli u ledjima. Carici se tog dana zbilo i jedno, i drugo. Tako da nije mogla prisustovati postavljenju železničke stanice u Mrijevu kraj Beograda, ili nije ni planirala da prisustvuje. Ostaće tajna zauvek. Ali neće ostati tajna da su iste večeri točkići nestali.

Neko joj je dojavio, neki žbir, a špijun je najčešća bakterija.

“Koji će joj točkići?”

Tako ste i onda govorili. A sada ja vama kažem, onda nisam, carica je pri tom bila vidovita. Predvidela je da se približavaju belosvetski ratovi, gledala je iseljavanja, preseljavanja, prosejavanja i još štošta. Na točkićima je sve lakše. Lakše i za našu železničku stanicu da umakne, da strugne.

Pozva ona mene u dvorac Hofburg. Kad na vratima koje su drugi otvarali dočeka me sa onim svojim trepuškama. Nije počinjala dok se vrata skroz ne zatvoriše. Osta samo mali prorez da se jedan zrak jedva probio, dobro se nasapunao da bi mu to uspelo. I tek kad me obasja, ona krenu:

“Beži da te moje oči više ne vide!”

Ja ti u mestu podignem prašinu, što nije bilo teško, jer su pripreme izvršene, uslovi se stekli, pa piči niz Kertner strasse i katedrale Stephansdom Toliki sam oblak digao da su mesta oko Beča i dalje očekivala kišu. Zapeo sam prvo za neki kamen. Nije neki.

Moram vam nešto reći o tom kamenu. Bio je retka individua. Težak da teži ne može biti. Bilo takmičenje kamena s ramena na livadi pokraj puta. Baci najjači i kamen du! na sred puta. Zašto je ostao? Pa, prvo: nije imao niko iza njega da baca. Drugo, svi pa i organizator su otišli da se vesele i vinom zalivaju. A, treće: morao sam za njega zapeti.

Pronašla me udovica, pa sam zapeo i za nju. Zbaci sa sebe crninu. Godina mu baš na taj dan prošla. Na njoj su me našli. Tu me je strefio drugi infarkt. Prvi infarkt – tek da opomenem – na kamenu me češnu, a ovaj, drugi na udovici. Momački bi, taj me dokosuri.

Ne bi te, vele prepametni, da se nisam u nju zabad’o. Tako zaboden sam i ost’o. Kako ja, tako i on.

Mesar nas razdvoji. Prereza ga, a on u njoj osta. Progutala ga. Skroz na skroz.

“Hoćeš li već jednom prekinuti, čoveče. Zar ne primećuješ, inžinjeru, neinžinjeru, kako li te već vabe – da si odužio? Raspisao si se da nemamo gde sleteti, a letenje nam je dosadilo. Završi kad te molimo!”

“Tako je!” – i ovi moji za njima, nosevima u nebo. Ja ih prostrelim. Oni nosevima u zemlju. Zabodu ih kao koplja.

Dobro, dobro, galebovi sa mirijevske, udovoljiću vam.