Dok sunčevi zraci nalaze svoj put kroz guste krošnje pružam ti ruku i stupamo na naš mali tron. Okrugli drveni sto od orahovine prekriven je stoljnjakom iz Indije. Bokal hladnog mleka stoji na sredini, a sa njegovih suprotnih strana srebrnina koja se prenosi generacijama, i tanjiri od porcelana. U kristalnoj posudi ovalnog oblika nalazi se džem od šumskih jagoda, dok dve visoke prazne čaše čekaju vešte ruke našeg starog sluge. Tvoja haljina dodiruje poslednji stepenik, i ja ti izvlačim stolicu. Lagani povetarac ti prolazi kroz crvenu kovrdžavu kosu koja pada preko nežnih ramena.

-„Da li uživaš? Da li sam barem zrno lepote uspeo da ovekovečim na ovom divnom mestu našim ranim letnjim doručcima ovde, draga moja Marija?“

-„Ah Franc, ako se život poznaje po jutarnjim časovima, mi ćemo umreti u lepoti.“

To izmami osmeh na njegovom licu, ali ne reče ništa, već sede preko puta nje.

Sunce je raslo na zapadu, iznad kaveza u kome se mladi lav budio. Delovao je sanjivo što je pokazao svojim trapavim hodom do vode.

Ali tvoje smaragdne oči gledale su na drugu stranu, u zebru niz čija su se leđa slivale bele linije. Ili crne? Setio sam se kada si me bacila u nedoumicu. Tog dana sam pozvao naučnike, i postavio im isto pitanje. Ono što je najinteresantnije ni oni nisu znali. Znali su da se Zemlja okreće oko Sunca, ali nisu znali da li se niz zebrina leđa spuštaju bele ili crne linije. To me je nasmejalo ali u isto vreme nateralo da se zamislim koliko malo zapravo znamo o svetu koji postoji van ovih zidina. Glasan i nenajavljeni zov slona me prenu, i moje misli izleteše iznenada, baš kao i zvuk iz njegove surle.

„Da li želiš da putujemo na jug? Dvorski život me ubija, jako je dosadan. Balovi, večere, sve je to počelo da me guši. Organizovaćemo ekspediciju sa naučnicima i malom grupom vojnika. Otputovaćemo brodom u Afriku…“ Misli su se rojile… Sunce je postajalo sve više…

U tom trenutku kao da sam se odvojio od svog tela, moj duh je lebdeo iznad stola. Video sam tebe kako me znatiželjno i radosno posmatraš. Znao sam da je i tebi dosadno sa dvorskim šmizlama. Moj duh se sve više uzdizao. Bio sam toliko visoko da sam mogao da vidim sva četiri kaveza, žirafa mi je bila najbliža, ali sam bio i iznad nje. Jasno sam video šenbrunski lavirint, i sve njegove zamke. Jedino su dvorac i vidikovac na brdu bili viši od mene.

I dok sam pričao bio sam svestan svega oko sebe. Najednom osetih neku nelagodu! Ne, šta se dešava!? Počeh da padam, i padoh, pravo u kristalnu posudu sa džemom, koji se rasprsnu na sve strane. Cureo je niz tvoj obraz, i niz moj brk.

Tri veka kasnije on se probudio u svom krevetu. Napolju je već svanulo. Svukao je jorgan i izašao bos na terasu do koje su vodila visoka već otvorena vrata, u donjem delu pidžame, i majici na kojoj je samo pisalo Queen.

Sunce je obasjavalo Beograd čije su ulice polako počinjale da kipe. Za samo nekoliko trenutaka nastupiće podnevni saobraćajni špic, psovanje i galama. To ga jedva osetno uznemiri negde u dubini njegovog bića, te se okrenu i spusti pogled na nju, kao da traži znak spokojstva. Ona je ležala, pokrivena, spuštenih kapaka. Ritmični pokreti stomaka najednom se prekinuše i ona otvori oči.

„Koliko dugo me gledaš?“ nežne, sanjive reči potekoše sa njenih usana…

„Tri veka Marija… Skoro tri veka…“

Njegove reči skliznuše u zaborav dok je ulazio unutra da spremi doručak: šolju mleka, i dve kriške hleba namazane džemom od šumskih jagoda. Deža vu je bio spreman da pleše u senci vremena koje je nekada bilo, koje je sada, i koje će biti.

Jer u početku beše duša. Eterični entitet čije je svemoćno postojanje bilo oskrnavljeno samo jednom greškom u dizajnu, nedostatkom izražaja koji je morao biti nadomešten onim što smo mi kasnije nazvali kavezom od mesa, telom.

Telom koje je donelo sa sobom poroke, bol, suze i krv, ali isto tako i snove. I dok te posmatram takvu, kako postojiš kao sena koja svakog časa preti da će da nestane zajedno sa senkom krošnje koju njiše vetar, ne mogu a da ne mislim da ovo nije kraj. Da kada budemo zatvorili oči, probudićemo se u nekom drugom delu kosmosa, ograničeni nekim drugim skupom pravila, sa deljenim rastrzanim sećanjima onoga što je nekada bilo, koja će provejavati u nama s vremena na vreme čineći nas setnim ili sretnim.

Gde god da budemo bili, mislim da ćemo i dalje sanjati one oblake, onu slobodu koja je nekada postojala. Savršenstvo kojeg smo morali da se odreknemo zarad života sa smislom, koji je zamenio plan sa fatalnom greškom.

Gde god da budemo bili, bićemo različiti, jer svako sanja različito, jer smo bili previše isti. Sa telom smo bolja verzija nas samih.

I dokle tako draga moja? Do kada ćemo se poput gusenice transformisati u leptira? Da li slutiš kraj? Ne znam ni da li je uredu da uopšte tražim odgovor, ili čak postavljam pitanje. Da li leptir postavlja pitanje zašto je bio gusenica sa druge strane ogledala? Ne. Leptir leti, i iako nikada neće stići do oblaka, let je ono za šta je stvoren. A posle pada se rađa negde drugde, rađa se i ostaje u našem sećanju.

Šta se dešava sa našim sećanjima kada umremo? Gde tačno odlazimo i koliko ćemo se tamo zadržati? Da li ćemo svakome morati da vratimo uspomene koje na njega imamo? Nadam se da ne, jer sećanja u kojima si ti nikada ne bih voleo da zaboravim.

Ja sam samo komad mesa koji čeka da se giljotina spusti, i kao svi drugi, samo čekam da nastavim dalje.

Voleo bih da budeš pored mene kada krenem, kada se glava otkotrlja i poslednji put pogleda sanjivo u zvezde.