U lepim očima sijala je jesen svom snagom, divotom, bujnošću i dan se prelivao u odsjajima najlepših sećanja, ali gledajući ka zenitu osetila je nešto nalik na osmeh, osmeh koji je bio tako poznat, a ipak pomalo nedostižan, dalek.

I nasmešila se fotografu onom svojom neizrecivošću koja je toliko činila zanosnom i znala je to dobro, malo setnom. Čim je pomirisala, parfem setila se muškarca – dečaka i zaplovila je vrtom, vrtom sećanja. Znate one vrtove pomalo zaboravljene, malo pitome, osmehnute, koji kriju neku tajnu priču.
Smeh se njihov orio, a bio je to onaj smeh što se samo jednom čuje, ili njegov odjek, koji se posle slušanja zauvek uvuče u dušu. Dan je bio jesenji, velikodušan, pun ljubavi i uspomena.
Odjednom se trgla.
– Ne sanjaj – rekla je sebi – snovima je mesto u nerealnom svetu.
Ali, setila se kako je toliko puta, tom čudnom slikaru, pričala da je sve san, da su ona i on sen i san. Upoznali su se u gradu valcera i setnih vila. Ona – glumica u usponu, i on – Petar Pan sa slikarskom paletom i rečima. Kao da ih je svuda pratila jesen i šepurila se za njima svojim paunovskim repom, kličući njihovim malim uspesima i željama. I setila se njegovog ateljea i stare kuće nalik na crkvu. Ulazila bi udišući miris pastela i uljanih boja.
– Opet, ta tvoja seta – govorio je i otvarao prozore.
Portreti žena koje je slikao ličili su joj na nekog, ali se nikako nije mogla setiti na koga. Odbijala je da se seti. A onda ju je videla: Zvončica, raskošna, žena – devojčica osmehivala se sa usamljene police, kao da je jedna jedina. Gledala je molećivo, crvene kose, bledog tena i očiju poput zvezda. Gledala je sa toliko puno ljubavi, i to u njega, koji je lepršao tom svojom kosom i nestajao. A kontrasti bledog tena, zvezda u očima i crvene pozadine, bljeskali su poput vatrometa.
I videla je Zvončicu i Petra Pana u vrtu, vrtu darivanja. Vrt i oni, lepi, mladi, detinjski smeli. A, cveće je cvetalo oko njih, a oni su znali da nikada neće uvenuti. I gledali su u zenit, ali dan se nije bližio kraju. Ostali su u tom vrtu snova, on muškarac – dečak, ona devojčica – žena. On je krio svoje poglede, ali njegove ruke bile su i na travi i na cveću i na venčićima. I udisao je zrak. A ne, dan se nije bližio kraju.
Opet se vratila u stvarnost.
– Ko je ta prelepa žena – devojčica? – pitala je.
Gledao je nekuda odsutno, kao da traži odgovor.
– Odgovori mi ti, ko je ona? Ti je vidiš, ti je osećaš, ti je znaš.
I videla ih je. To je bio njihov svet, to je bilo njihovo carstvo. Osvajao je svoju Zvončicu polako, poklanjajući joj cvetove, lišće u obliku srca, želeo je i komadić duge, ali ona je koracima leptira izmicala. Devojčica – žena, je skakutala i na mahove joj se činilo da ima majušna krila a dan je pobedonosno lepršao, a taj tren ostao je u oku trava, lišća. Iz njenih prstiju i sa majušnih krilaca strujao je zlatni prah, i cveće je dizalo ka njoj svoje latice, i to beše vrt darivanja.
Zagledao se u nju u tišini ateljea.
– Zašto si setna?
– Gde je Zvončica? – upitala je.
Pokazao je na prostranstvo oko njih, uhvatio je za ruku i izveo na terasu. Ostali su u tišini. Vratila se u sobu prepunu slika i prošaputala:
– Budi srećna Zvončice, darivana si – i utrla suzu sa bledih obraza naslikane devojčice – žene. Izašla je iz ateljea ostavljajući ih u njihovom, samo njihovom svetu, i svim vrtovima u koje žele otići, a jesenja tuga joj je grlila ramena.
Sve je prošlo i sve je samo san, a ona sada pozira za parfem, koji je seća na Petra Pana, na jesen i njene darove, tako dragocene, večne.
– Volim jesen – prošaputala je i osmehnula se.