Kud god da pogledam moj život, pa i nije tako zanimljiv. Kada mi pričaju o kapama i cipelama, bečim oči i čuljim uši, i zavidim, o tako mnogo zavidim svim tim kapama i cipelama i kaputima i svim tim haljinama od čiste svile. Juče me je kupila jedna gospođica. Još uvek nisam čula kako se zove. Pominjala je Beograd, i Beč. O tako volim da putujem. Avionom? Tiho se pomolim u sebi Bogu svih Rukavica na svetu da me ova draga gospođica ponese na put. Hvala ti Bože. Nalazimo se na putu ka aerodromu. Usklikujem Beč, Beč, Beč! I polećemo, da imam srce verovatno bi iskočilo iz grudi. Pitam se kako je mojoj vlasnici, i sličnim ljudima sa srcem? Par reči o njoj, ako je baš potrebno, ne znam mnogo. Njen rodni grad je Beograd, ona diše kroz taj grad. Ona diše kroz sve njegove zgrade i trotoare, nekad joj dođe da podigne ruke visoko do neba, kao da ga grli. Čujem kako se smeje dok šeta sa nekim na Kalemegdanu, i razlikujem kikot dok gleda izloge u dugim nekim ulicama. Ona ima najnežnije ruke na svetu, koje mirišu na čisto, i onako kako samo još njene haljine mirišu na neku pomalo tešku aromu života devojke od 25.godina, onako kao da je večito hodala jedino velikim parfimerijama i kao da ništa drugo nije dodirnula ili vidla u životu osim čistog savršenstva. Nečiji glasovi se rukuju sa njom preko mene, sviđa mi se kako se ophode prema njoj. Često pričaju o muzici, počinje da mi se sviđa ta stvar muzika i ta stvar klavir. Kada Beogradom duva košava ona i ja šetamo same i nije nam hladno. Nadam se da joj pomažem. Ona nekad zabaci kosu desnom rukom, ona nekad stavi ruku blizu lica kada se smeši, ona nekad miluje svoju nogu dok razmišlja, ona me stavlja na sebe naposletku, i skida me prvo sa sebe. Ona mi veruje u hladnim danima, ja sam stvorena da verujem samo njoj. Sitžemo u Beč. Ulice, ulice, ljudi ljudi, zgrade mi se čine kao palate, dvorci. Barok, kaže ona. Stižemo u hotel i oh ne. Stavlja me u torbu, poželim da me nema. Zar ću tako malo Beča videti? A onda sutradan, znam da je veče već i sve miriše na onaj parfem koji najređe stavlja, uzima crnu dugu rukavicu, mene, stavlja me, zatim zastane pred ogledalom, i krećemo. Gde?
-Posmatrao sam je kako izlazi na scenu, tako lagano, bez imalo straha, sa mnogo stila, kao da je ne gleda hiljade ljudi. Puna života, kao da je sa sobom u naš grad donela malo te Beogradske čarolije. Pogledala je kratko i sa osmehom ka publici, i sela za klavir. Skida crnu rukavicu sa ruke, pokušavam da zapazim da li su tvrdnje u novinama o ruci punoj oziljaka tačne, jesu, ali Betoven, o da Betoven, lud, genijalan, savršen. Beč, Betoven, i ona. Ona, i njena rukavica koju uvek nosi sa sobom. Vazduh se pretvara u vodu, a ja se pretvaram u
čoveka koji je samo pustinjom hodao, i onda dišem otvarajući usta, kao da je to sve što mi treba i što je vredno. I jeste. Da imam srce verovatno bi prepuklo od sreće. Beč!
O da pravi Beč, makar na trenutak. I tako mnogo Beograda kojeg samo jedna ovakva devojka može da ponese sa sobom.