Svi oni koji su ove hladne martovske večeri trebali da budu na ovom skupu, bili su. Svi poštovaoci lika i dela Zorana Đinđića su se okupili u dvorani bečkog EGA centra da se još jednom podsete na ovog izuzetnog čoveka, filozofa i državnika

Zajedno sa našim gostima i učesnicima iz Beograda, uspeli smo da ispravimo strašnu i sramnu nepravdu koja mu je nanesena ovde u Beču pre deset godina od dela neodgovornih pojedinaca naše zajenice.

Na ovom dostojanstvenom skupu publika je pokazala poštovanje i pijetet prema tragično nastradalom premijeru. Gosti od kojih svakako najznačajniji je bio Zoran Živković, kao njegov dugogodišnji prijatelj i saradnik, podsetio nas je na vreme provedeno sa Zoranom Đinđićem. Jovana S. Polić kao autor je predstavila knjigu i film „Hipoteka“ iz kojeg su prisutni videli jedan deo, dok je Bojan Ljubenović govorio o knjizi „Metafore“ koja je bila jedna od najtraženijih nakon atentata.

Svakako teško je prepričati ovakav skup, tako da se snimak nalazi na našem sajtu i svi koji žele mogu pogledati, a mi ćemo za kraj citirati delove iz knige „Metafore Zorana Đinđića“.

Dušan Kovačević, dramski pisac:
„Zorana Đinđića ćemo pamtiti kao čoveka po velikom osmehu, optimizmu i još većoj energiji. Zašto je Zoran Đinđić za života imao tako puno oponenata? Pre svega što je bio čovek izuzetnog, natprosečnog obrazovanja koji je bio za 20 godina ispred vremena u kome je živeo, a to je ovde već dvesta godina greh sam po sebi. Skratiti za glavu onoga ko ju je uzdizao iznad proseka u Srbiji je gotovo nacionalni sport. Sudbinu sličnu Zoranovoj doživeli su mnogi značajni ljudi poput Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, Mihajla Obenovića… Zoran je istinski verovao da Srbija može postati moderna Evropska država. Bio je čak nerealni optimista jer su njegove želje bile u disproporciji sa situacijom u kojoj smo živeli. Metaforički govoreći verovao je da kola koja se nalaze u kaljuzi možemo izvući na autoput i pritom ih voziti dvesta na sat. Njegov temparament, način razmišljanja i brzinu delovanja nisu mogli da prate čak ni njegovi najbliži saradnici, pa je na kraju ostavljen tek sa dvoje, troje ljudi oko sebe.
Kada govorim o mrtvom Zoranu, to činim polusvesno, jer još uvek ne mogu da prihvatim da je to istina. On je bio isuviše živ da bi bio mrtav.

Bojan Ljubenović:
„Zoranove metafore nisu bile smešne, smešni su oni koji ih nisu razumeli!
Zoran Đinđić je bio Srbin, govorio je srpski, ali ga Srbi uopšte nisu razumeli. Sa svoje strane on je njih razumeo savršeno, ali mu nisu bili jasni. Visoku cenu ovog istorijskog nesporazuma srpski premijer platio je 12. marta 2003. godine odjednom, a Srbi će je, kako stvari sada stoje, plaćati jos zadugo“.