Nepregledna belina širila se na horizontu. Bližilo se svitanje. Površina vode je svetlucala u blagim trzajima delujući tajanstveno. Prozirna modrina neba stapala se sa vodom čineći granicu među njima neprepoznatljivom. Po koji čamac je, lagano se ljuljajući, razbijao tu dražesnu belinu na neobičan način se u nju uklapajući. Nisu izgledali kao nalepljene sličice na divnoj pozadini, već kao sastavni deo iste celine, sa kojom su činile iznenađujuće skladan kontrast.
Ribar prekide veslanje za trenutak, uvek iznova obuzet tim bajkovitim prizorom. Kažu da čovek gubi osećaj za lepotu koja mu svakodnevno zaokuplja vidik, ali on u to nikada nije verovao. Već godinama je odlazio na čamac sasvim sam, u trenucima kada je noć najtamnija, neposredno pred svitanje, ni umor ni probadanje u grudima sa kojim se poslednjih dana budio nisu ga mogli sprečiti da propusti jedno novo, neponovljivo dunavsko svitanje. Bio je to čovek otprilike u ranim pedesetim, mršav ali jake, žilave građe, koji je na sebi nosio tamnu vetrovsku i duboke, zelene, gumene ribarske čizme. Početak oktobra donosio je sveža jutra. Samo kad nema košave, rauzmišljao je. Sa košavom su morali naučiti živeti, ali je bolje kad je nema.
Zagađen je, nepopravljiva šteta je načinjena. I ova divna stvorenja su počela da izumiru. Stići će, za koji dan će stići i do nas, u Budimpešti su već isključili vodosistem. Ali kriju od javnosti. Čovek i njegova večita nepažnja! Zagađenje iz fabrike aluminijuma preti da uništi Dunav. Moj Dunav! Kažu da je kod Bezdana za sada nezagađen i da će otrovi biti razređeni dok stignu do nas. Priče za naivne, gluposti. Ribar nervozno izvadi jedan od štapova, poče da namotava strunu i zabaci ga ponovo. Voda ga je uvek smirivala, ova iskonska tišina i samoća, ali nije mogao da ne bude zabrinut. Nešto se zaglavilo. Trže naglo i kada izvuče jednu crnu kesu, opsova naglas. Grozno ljudsko stvorenje, što ne ume da čuva darove prirode, a od nje živi! Svoje sopstveno smeće baca u vodu koju pije, zar je to prirodno? Nije mogao da se ne seti svojih brojnih sukobljavanja sa meštanima malog ribarskog naselja Slatinac, kada se pre dve godine trajno nastanio u svojoj vikendici na samoj obali. Onoga dana kada je u ruci imao rešenje o penziji, pukovnik je odlučio da, stotinama kilometara daleko od svoje kuće i porodice, Dunav izabere za svoj novi dom. Kada je saznao da lokalno stanovništvo nema izgrađenu ni vodovodnu ni komunalnu mrežu i da sav otpad baca u vodu, bio je užasnut, ogorčen, potresen. Javno je istupio sa apelima, išao do gradskih vlasti tražeći da se postave kontejneri i reguliše odlaganje otpadnih materija. Dočekala su ga prazna obećanja i žestok otpor stalno naseljenog življa. Ko je on da, juče došavši u njihov kraj, postavlja nova pravila? I otkud je moguće to da on više voli Dunav od njih koji su tu godinama, neki su tu i rođeni? On ništa ne zna, to smeće se sakuplja kod Đerdapa, tamo se odstranjuje, a crne kese su razgradive i ne dovode do zagađenja vode. Nije mogao da veruje kada je čuo čak i ozbiljne starije ljude, alase, da tako govore. Nije ih mogao ubediti da su to besmislice, bio je sam u toj borbi za koju nije imao snage. Zato su ga izbegavali. Došli su samo na čast kada je ulovio ogromnog smuđa, dunavskog kralja, najvećeg ikada uhvaćenog u tom delu Dunava, i to na štap, ne na mrežu. On nije bio alas, profesionalac, pecao je na štap, ali je voleo da ga smatraju ribarem. Bio je dan, imao je svedoke da je ulovio tog velikog lepotana, inače mu ne bi verovali, večito nepoveljivi i zavidljivi. Jedva ju je obuhvatio, koprcala se goropadna u svojoj veličini. Uradio je samo jednu fotografiju sa njom, za uspomenu, i vratio je u vodu. Tek tu su ga sačekali prekori, ali se na njih nije obazirao.
Svitalo je. Ta magična svitanja na vodi. Ima li ičeg lepšeg od toga? I kao u magnovenju ugleda na štapu, došlu niotkuda, neku neobičnu ribu, koju nikada u svom bogatom ribarskom iskustvu nije video. Presijava se, mora da je zlatna, pomisli. A kad riba progovori, ribar se prepade. Naravno, bila je to riba od tri želje, dočekao je i on da mu se ostvari vekovni ribarski san. Ribice, ne znam da li te sanjam ili ne, ali deluješ tako stvarno. Imam tri želje. Prva je da mi moja porodica oprosti. Da mi oproste što sam ih ostavio zarad života na vodi i slobode, što nisam mogao ostati i dalje vezan za asfalt i zidine. Deca neka mi oproste što nisam uz njih dok odrastaju, a ona, neka me ne mrzi, neka pokuša da me razume. Druga je želja da mojoj porodici daš zdravlja toliko da mogu spoznati svoj san i ostvariti ga, nikuda bez zdravlja ne mogu. Želim im da jednoga dana dožive lepotu ispunjenog sna koju je njihov otac doživeo. I treća je želja, ribice, da mi sačuvaš Dunav, od propasti, od zlih i nesposobnih, koristoljubivih ljudi. Ne dozvoli da ga zagade, da unište njegovu floru i faunu, sačuvaj ga. On je stariji od svih nas i sve nas će nadživeti. Tako treba da bude.
Čamac se zaljulja, jedan od štapova koji nije bio dobro pričvršćen polete u vodu. Ribar pohita za njim, ali u trenutku mu ponestade daha, oseti snažno udaranje u grudima i vid mu se zamagli. Još par trzaja i sruči se natrag na čamac. Nikoga nije bilo na vidiku da mu pomogne.
Beše svanulo. Dunav je i dalje blistao u svojoj nepromenljivoj lepoti. Ali ni on nije bio neranjiv, čekala ga je neizvesna sudbina, zavisio je od čoveka koji ga je uništavao. Toga dana je ipak još uvek blistao u svojoj slobodi, prigrlivši čoveka koji ga je neizmerno voleo, ribara koji se zvao Slobodan.