Probudite se gospodine, probudite se – tihim glasom izgovorio je dedica sa čudnim šeširom na glavi.
– Gde se nalazim?
– Kako gde? Pa u tazbini, gde biste drugo bili. – sa smeškom odgovori dedica, pokušavši da bude duhovit.
– Kakva bre tazbina? Šta se ovde dešava?
– Ne znam šta ćete ovde, ne znam ni ko ste ni odakle ste. Dovela vas je moja unuka jutros rano. Bili ste u polusnu i niste primećivali ništa oko sebe. Sara mi je rekla mi je da pripazim na Vas dok se ne vrati. – sada već zbunjeno, obrati mu se dedica pomalo zabrinut za ovog nepoznatog momka kome se očigledno desilo nešto nesvakidašnje čim ne zna gde je ni zašto se tu nalazi. Doduše, nije dedicu toliko brinulo to što je dečko izgubljen u vremenu i prostoru, već gde je njegova fina i čedna unuka našla takvu osobu.
– A gde je Sara, ako nije tajna? – upita mladić uporno pokušavajući da se seti ičega.
– Otišla je u prodavnicu, – zbunjeno reče čiča – trebala je već da se vrati.
– Nemojte me persirati, molim vas. Mladji sam od Vas, mogu vam unuk biti. – već malo mirnijim glasom obrati mu se dečko koji nije mogao nikako da se seti kako je dospeo kod Sarinog dede.
Više od svega je mrzeo da ga stariji od njega oslovljavaju sa Vi… jako mu je smetalo to, jer je bio mlad, mada se nije baš tako i osećao.
– Kako god želiš mladiću. Izvinjavam se na nemarnosti, ja se tebi nisam predstavio. Moje ime je Daniel.
– Drago mi je, ja sam David.
Na vratima se pojavila devojka koju je rečima teško opisati. Prelepe smeđe kose vezane u nekakvu punđu, u farmerkama i narandžasoj majici. Njenu pojavu krasile su minđuše oblika zvezda i boje majice koju je nosila. Spustila je ceger pretovaren namirnicama koje je kupila.
– Sara, dečko se probudio – rekao je Daniel čim ju je ugledao.
David je gledao zaprepašćeno devojku koja ga je presekla pogledom. Pokušavao je da trepne, ali nikako nije uspevao. Ne mogavši da izdži taj rat očima, okrenuo je glavu na suprotnu stranu i počeo da razgleda slike koje su krasile zidove ovog stana. Bilo je tu i dosta umetničkih fotografija, kao i fotografske opreme. Tada je shvatio da se neko u toj porodici ozbiljno bavio fotografijom.
Ovu već prilično neobičnu situaciju upotpunio je i beli golub koji je sleteo na prozor i počeo da kljuca staklo.
– Jesi li se naspavao? – obratila se devojka Davidu tananim glasićem koji je tek počeo da zbunjuje momka koji se ni od kuda našao u stanu njenog dede.
– Šta se dešava? Odakle ja ovde? – upitao je David zbunjenim glasom.
– Deda, molim te izađi iz sobe. – reče Sara i nakon što je deda izašao iz sobe nastavi glasom koji ni najmanje nije ličio na onaj ljupki tanani glasić – Svinjo pokvarena. Zar si morao tako da se oždereš sinoć? Ti i tvoj prokleti alkohol. Mislila sam da si mrtav kada sam te našla krvavog bez svesti na parkingu. I šta si tražio uopšte ispred moje zgrade?
Željno iščekujući odgovore na pregršt pitanja koja su sama nadirala iz časa u čas, Davida je svaka nova Sarina reč sve više zbunjivala i sad mu više ništa nije bilo jasno. Skrenuo je pogled na drugu stranu i ugledao novine koje su virile iz cegera. Nagnuo se prema cegeru, osećajući oštar bol u predelu glave. Pogled mu se zamutio ali je uporno gledao u novine pokušavajući da pročita naziv istih. „Wie er itu“ Slova su mu se preklapala i mešala a Sarin glas postao je nerazgovetan i mutan. Nije više čuo reči već samo nedefinisanu buku praćenu zujanjem u ušima. Pružio je ruku da dohvati novine, izgubio ravnotežu i pao, srušivši ceger is kog su se skotrljale jabuke svaka na svoju stranu. Iako je pao, dostigao je svoj cilj – video je naslov novina. Videvši ga kako pada Sara je vrisnula, i taj vrisak poklopio se sa rečima koje je David tiho izgovorio: „Wiener Zeitung“.

*

Dođavola, ko me zove ovako rano. – promrmljao je Julian pokušavajući da dohvati telefon koji mu je zapao iza kreveta, i ni ne pogledavši ko ga zove primio je poziv. – Ko god da si, hvala ti što si mi upropastio san. Zovi kasnije!
Idiote, ja sam – već posle prve reči prepoznao je da je to glas njegove majke, – Ustaj, idemo u bolnicu. Davidu je pozlilo.
Čuvši poslednje reči svoje majke, Julian je ispustio telefon i pogledao u prazno. Nije znao šta se dešava. Navukao je trenerku i u kućnim papučama izleteo na ulicu gde se već priblišavao taksi u kojem je bila njegova majka.
Vozite u bolnicu, brzo – zapovednički je rekla gospođa taksisti i pogledala sina u oči koje su bile pune suza.
Ja sam kriv. – rekao je drhtavim glasom, – Nisam smeo da ga pustim sinoć samog da ide kući. Trebao sam da ga ispratim. Da sam samo…
Ćuti bre! Ne možeš sebe kriviti. Ali nije vam lepo što ste se napili. – ljutito je rekla Julianova majka.
Ali nismo pili alkohol. Otišao je trezan od nas – rekao je Julian zabrinuto.
Stigavši u bolnicu otišli su užurbano na odeljenje intenzivne nege. David je ležao nepomično na krevetu, sa maskom za disanje. Niko od prisutnih nije želeo da veruje u to što vidi. Nakon izvesnog vremena Julianova majka je otišla, a on nastavio da sedi pored svog druga. Gledajući kroz prozor bolnice, pokušavao je da se seti svih reči izgovorenih prethodne večeri. Razmišljao je da li je išta mogao promeniti. Muklu tišinu presecao je zvuk monitora koji je pratio Davidov rad srca. Sara je sedela kraj prozora i plakala. Posle gotovo polučasovne tišine u bolničkoj sobi Sara je podigla pogled i započela razgovor sa Davidovim najboljim drugom.
– Pričaj mi, šta se to desilo sinoć? Bili ste zajedno, zar ne?
– Da, bio je kod mene do kasno – tihim glasom izgovorio je David.
– Zašto si mu dozvolio da se tako napije? Pogledaj šta mu se desilo, čoveče.
– Pa nismo ništa pili. Šta vam je, i majka i ti me napadate da smo se napili, a mi smo pili čaj – iznervirano je odgovorio David i počeo da se prisaća prethodne večeri.

*

Čitav ulaz trošne zgrade u Paradisgasse ulici odzvanjao je od preglasne muzike. Julian je slušao Hendrix-a i na svojoj gitari pokušavao da odsvira ono što čuje. Bio je sam kod kuće i opustio se, uprkos brojnim zamerkama komšiluka zbog nesnosne buke. U zanosu sviranja pukla mu je žica na gitari, i stišavši muziku uz neprestano gunđanje što opet mora da menja žicu već treći put te sedmice, čuo je da neko zvoni na vratima. Opet ono matoro gunđalo s prvog sprata – pomislio je i nastavio da skida staru žicu. Zvono na vratima je opet zaparalo tihu melodiju i Julijan je otišao do vrata sa sve gitarom u rukama. Pogledavši kroz špijunku, nasmešio se i otvorio vrata.
– Pa što ne kažeš da si ti, ja sam mislio da je ona matora što joj svaki šum smeta – razdragano je rekao Julijan dok je David skidao jaknu.
– Znaš u čemu je tvoj problem? – upitao je David.
– U čemu?
– Hendrix je svirao levom rukom, a ti sviraš sa dve leve. – šaljivo je izustio David.
– Pih, ti mi se razumeš. Ne mlati da te ne mlatnem s obe leve ruke. – odgovorio je Julian i počeo da namotava novu žicu.
Pogledavši svog druga, Julian je video da nešto nije u redu, iako je David pokušavao da deluje veselo.
– E, čuo sam novi vic o Chuck Norrisu – rekao je David.
– Da čujem tu glupost.
– Kada je napravio prvi telefon, Aleksandar Bel je video da ima dva propuštena poziva od Chuck Norris-a. – na brzinu je ispričao David.
– E ovaj ti je dobar. Ali nemoj mi reći da si došao u ovo gluvo doba samo da bi mi ispričao vic. – ozbiljnijim glasom obratio mu se Julian. – Šta te muči? Čim sam te ugledao video sam da nešto nije u redu. Pevaj.
– Sara. Ona me muči.
– Šta s njom? Lepo sam ti rekao da batališ to. Nije ona za tebe. – rekao je Julian prekornim glasom.
– Rekla mi je da možemo da budemo samo drugovi. Posle svega što smo doživeli, ona želi da budemo drugovi. Pa ne mogu da verujem. Znao sam – sve su iste. I ja sam budala što sam se uopšte petljao s njom.
– Pa to sam ti od početka govorio. Šta će ti ta matorka? A i asistent nam je na fakultetu. Ne ide to. Baš si se upetljao. Šta ćeš sad? Ostaćete u kontaktu? – upitao je Julian.
– Ne znam. Znam samo to da ću je svakog dana sretati na fakultetu. Nije mi svejedno.
– Ajmo do pivnice.
– Ma neću da pijem, nisam ja takav slabić da se napijam čim me žensko iznervira. Idem da se naspavam. Sutra je novi dan pa ćemo videti šta ćemo. Izvini što te smaram mojim glupostima. – rekao je David i krenuo prema vratima Julianove sobe na kojima bio zakačen saobraćajni znak STOP.
– Zvaću te sutra da idemo na basket. Nećeš mi tugovati. Ne dam da mi neka matorka upropasti druga. Vidimo se. – rekao je Julian i počeo da šteluje gitaru.
David je trčećim korakom izašao iz Julianovog stana, ali nije išao prema svojoj kući već prema obližnjoj kafani. Neke skitnice su se svađale oko cigareta. Čuo je i lavež pasa u daljini. Ušao je u kafanu, ugledao dva starca kako igraju karte i ništa više video nije.

*

– I? Jel pominjao mene sinoć? – upitala je Sara. – Nadam se da se nije zbog mene napio.
– Nije te pominjao. – rekao je Julian kako bi skratio konverzaciju s devojkom koja ga je izuzetno nervirala.
Bolničkom sobom je opet počela da vlada tišina prošarana periodičnim pištanjem svetlucavih aparata nanizanih pored kreveta. Ritam je počeo da varira i odjednom se začu ujednačen piskavi ton. Dotrčale su sestre, ubrzo i lekar. Julian se udaljio od kreveta i s nevericom posmatrao šta se dešava. Zatvorio je oči i čekao da sve prođe. Čuo je zujanje defibrilatora pa onaj poznati zvuk koji je toliko puta čuo u filmovima, nadajući se da ga nikada uživo neće čuti. Opet zujanje. Lekar je uzdahnuo s olakšanjem, sobu je opet ispunio isprekidani zvuk monitora.
Nekoliko minuta kasnije, Julian i Sara su ponovo bili sami u sobi sa njihovim drugom. Sara je gledala kroz prozor sa očima punim suza, a Julian je nemo posmatrao Davida kada je video kako pomera glavu i otvara oči. Pogledi su im se susreli. Julian je ćutao začuđen svime što se dešavalo i video da drugar pokušava da skine masku s lica. Skinuvši mu masku, približio se pažljivo i čekao nestrpljivo da ponovo čuje glas svog najboljeg druga.
Slušao je ali je čuo samo teško disanje. Slušao je i dalje kada David izusti – Wer bist du?