Stanica. Jedna stanica.
Čovek. Sam.
Upadljivo sam, stoji. Usred gužve, gungule, gleda u daljinu; zatim nakratko ka gore. Traži.
Izdvaja se iz gomile, želja uzvišena ga vodi. Okreće se slobodno oko sebe, pritisak mase više ne oseća.
Na raskršću Severa i Juga, Istoka i Zapada, hvata davno zaturene uspomene; stvarajući nove.
Godinama skiplja snagu. Teret prošlosti je sve lakši. Gleda ka gore sve odlučnije. S verom kreće napred.
Svakim korakom uspine se sve više, stepenik po stepenik. Nada raste. Izdržaće, izdržaće..
Počinje da zapinje, ipak. Javlja se prva sumnja, duboko skrivena svih ovih godina. Posustaje. Prilaze mladi, snažni, samilosni, nude mu pomoć. Ponos se budi. Može on to sam, može on sve do samog vrha. Svaka pomoć u ovom trenutku je suvišna.
Nastavlja sam dalje. Izdržaće, mora izdržati… Pomalo već zaboravljenog teško da bi ga razumeli.
Mora se osloniti na sopstvene snage, uprkos proteklim godinama, uprkos bolu Zahvaljujući težini iskustva stečenoj u zavojitim i nesigurnim hodnicima vremena, on može da zna. On zna…
Mora nastaviti dalje. Izdržaće do kraja. Potvrda da je živ.
Vreme je.
SAD I NIKADA VIŠE.
Daje sve od sebe, ne sme ispsutiti nijedan trenutak varljive budućnosti.
Sumnje ne postoje, kušaju samo-pomisli. Vešta varka postojanja.
Izdržaće! Još samo malo,još samo jedan korak da napravi. Najvredniji, vrhunac je svih ostalih.
Uspeo je! Na vrhu je.
Vidi sve.
Čarobni svet se ukazuje pred njim, satkan od najfinijih vlakana sećanja i još neispunjenih očekivanja, kojih je svakim časom sve manje. Isprepleteni na razboju varljive nade u bolju budućnost, iscrtale su se tokom vremena u zadivljujuću sliku života , punu uverljive snage neodoljivih ideala mladosti sa prelivima ozbiljnosti zrelih godina. Oseća se sigurnim, najzad. Drži čvrsto sudbinu u svojim rukama.
Pred silinom prizora, zatvara oči. Diše duboko. Okolni svet polako nestaje. Ostaje sam sa sobom na vrhuncu života svog. Spreman je.
Prvi korak je najvažniji, kažu.
Putovanje počinje…
Venecija, Verona, Firenca. Rim.
Divi se ulicama bogate, moćne prošlosti. Nastavlja dalje, putevima već dobro utabanim kroz stotine i hiljade godine postojanja.

Milano, Marsej, Barselona. Lisabon.
Polazi neustrašivo u susret moćnim vodama Okeana. Mazi talase, grli penu, oseća snagu koju nosi svaka kapljica vode. Prepušta se, neka ga slobodno nose sile prirode. Ne oseća strah, tu na samom rubu jednog sveta.
Kraj sveta, govorili su nekada davno sa strahopoštovanjem gledajući svakodnevno kako se sunce gubi u bezdanu života. Možda je danas sudnji dan bile su misli nikad izgovorene.
Osetio je početak, hrabrost smelih istraživača koji su se uputili u nepoznato, van granica dobro poznatog i već utaboanog. Poput njih žudeo je za širinom. Veličanstveni prizori se smenjuju pred našim očima.

Madrid, Orlean, Pariz. London.
Na mestima rađanja svetskog carstva, smerno otkriva usred zaslepljujućeg sjaja bogatstva; na zamkovima i staklnenim bezdušnim hramovima što paraju nebo tihim krikom patnji bezimenih desetina, stotina i hiljada naraštaja, prve, jedva vidljive pukotine pohlepe i samoživosti koje nezaustavljivo napredujući izjedaju sve do temelja.
Udaljava se od procepa. Nastavlja dalje.

Mančester, Glazgov, Liverpul. Dablin.
Trougao savremenog sveta, mesto začetka savremene proizovodnje tmurnih pejsaža punih prljavštine, završava se u seti pesničke usamljenosti. Prostranstva se šire gdegod pogledaš. Šapat Okeana pronosi se ravnicama.
Čarobna izdvojenost mami neodoljivim zvucima ljudskog prkosa i slobode. Svaka granica izgleda savladiva, čak i po cenu žrtvovanja sebe, života, svoje prošlosti. Ne postoji ništa vrednije, šapuće čoveku širina Okeana.
Zovu prostranstva iskustava prosto mami…

Brisel, Amsterdam, Kopenhagen. Stokholm.
Juri u zagrljaj beline Severa, privučen svetlošću i tamom koja nikad ne prestaje. Menja se samo, poigravajući se sa krhkošću ljudske sudbine.
Sa ovih prostranstava svi putevi vode ka dole, gde belina postaje sve ispunjenija raznolikim nijansama života.

Berlin, Varšava,Kijev. Moskva.
Na spoju Zapada i Istoka, otkriva utihnula sećanja mnoštva naroda, različitih kultura i običaja koja su protutnjala širnama nepregledne ravnice ostavljajući svoj jedva vidljivi trag postojanja ili se zauvek gubeći u provalijama varljivog ljudskog sećanja.
Moćan krik gomile gonjenih radoznalošću svojih vođa u zaludnoj potrazi za budućnošću na mirnim mestom sveobilja odjekuje uprkos silini svih oluja i nepogoda.
U hladnoći, odjekuje neodoljivi zov Sredozemlja.

Bukurešt, Sofija, Atina. Carigrad.
Na kraju ose, dragulj vekova koji ponosito čuva kapije različitih svetova. Na razvođu između Crnog mora Severa i Svetlog Juga, zapljuskivan talasima i sa Istoka i sa Zapada, ponosito čuva znake moćnih vekova. Odolevajući još gordo naletima savremenog doba, gubi polako dušu izjeden nerazumevanjem i nebrigom pridošlica.
Krug se zatvra odakle je i počeo.

Beč.
Voz za Beograd je upravo krenuo..