Nekada je to brdo, nepravilnog oblika, ispresecano pašnjacima i šumama, bilo veoma udaljeno od naselja. Bilo je daleko čak i za nakrajkućine. Trebala su, boga mi, tri sata dobrog, muškog hoda od centra do brda. Na njemu su, od ranog proleća do kasne jeseni, pasle ovce. Nije bilo nijedne građevine. Tek poneki improvizovani tor, od granja i blata sklepana koliba. U njima su obitavali pastiri, na puškomet jedan od drugoga, koji su vreme prekraćivali svirajući frulu. Znao je ponekad, onih baš hladnih zima, da svrati i poneki zalutali vuk. Lisica i drugih uobičajenih šumskih životinja vazda je bilo.

Kako se varošica, malo po malo, pretvarala u ne baš urban grad, rasli su i apetiti tamošnjih zanatlija i trgovaca. Sa ekonomskim razvojem rađao se i novi sloj stanovnika, onaj bogataški. Bilo je tu bogobojažljivog, poštenog i izuzetno vrednog sveta, ali i onih drugih. Ratnih profitera, nepoštenih trgovaca, pokvarenih kafedžija, prevrtljivih skeledžija, prepredenih krojača… Većina ih je, varajući narod i državu, brzo sticala i progresivno umnožavala kapital.

Takvi su novac i dukate držali na skrovitim mestima u kući. Omiljena im je bila slamarica, pretača sefa na ovim prostorima. Svaki dan su je prevrtali i prebrojavali novac. Strahovali za bogatstvo. Lopovi se najviše plaše lopova. Isti je to soj. Poznaju se u dušu. Zato su počeli čoporativno da se sele na udaljeno brdo, gde su zidali kuće ograđene visokom ogradom. Tako je počelo, pre mnogo decenija, a traje, evo, i danas.

Brdo je odavno urbanizovano. Na njemu više nema ni pedalj slobodnog mesta. Sve vila do vile. Tamo ambasador, ovamo novokomponovani bogataš. Svi ograđeni. Sa obaveznim kamerama. Psima. Fizičkim obezbeđenjem. Bolje su zaštićeni od državnih rezervi mnogih zemalja. Što je sasvim u redu. U tim kućerinama ima više novca i zlata nego u nacionalnim bankama.

Vremenom se seoba na brda, poput infekcije, proširila i na druge gradove. Nastala je jagma za placevima na brdima i brdašcima. Na njima se užurbano gradilo. Prekonoćni bogataši nisu štedeli pare.

Na brdima je šaroliko društvo. Jedan pored drugog su predsednik suda i bivši robijaš. Obojica imaju ogromne kuće sa bazenom. Onaj sa morskom vodom! Do njih je graditelj kuća, koji jednu stambenu zgradu podigne, pa je pet puta proda! S druge strane je generalni direktor opljačkanog državnog preduzeća. Preko puta je prodavac polovnih automobila. Tu je i divlji prozvođač farmerica. Jedna narodna pevačica. Bivši šef policije. Aktuelni diler droge. Dva kontroverzna biznismena. Vlasnik lanca megamarketa. Jedan mladić bez zanimanja.

Pomama za brdima vlada čak i u ravničarskim gradovima. Pošto ih tamo nema ni na vidiku, novokomponovani prave veštačka brda! I na njima danonoćno grade, blago rečeno, neukusne građevine. Od kojih se arhitektama povraća. Narodu, pak, pripada muka od kiča i preglomaznosti.

Bogataši su bezbrižno i lagodno živeli. Mislili su, pošto su okruženi visokim zidovima, žicom kroz koju ide struja, psima i čuvarima, da su totalno zaštićeni. Da će gore, sa brda, bolje videti šta se dešava tamo dole. Da nenajavljeno ne naiđu policija i inspekcija. Ili, da zlo ne čuje, nezadovoljni građani.

Ojađeni narod se u međuvremenu opametio. Definitvno. Kada se nakupila kritična masa nataloženog besa, zbog gladi, nemaštine, besposlice i besparice, krenuo je u juriš. Na brda. Svako na svoje. Nije, kako su bogataši očekivali, išao glavnim putevima, već od pozadi. Toliko ih je bilo da su gospoda s brda morala da beže, baš kao i njihovi čuvari, kurve i sponzoruše. Trčali su kao bez duše. Sve se kotrljali niz padinu. Građani su bili i u podnožju. Naoružani motkama. Batinanje je trajalo ceo dan.

Brđani, puni modrica i bubotaka, pobegli su u druge države, gde su imali tajne račune. Građani ih nisu sprečili, mada su znali da je novac opljačkan. Zbog toga im ne bi mogli suditi, jer su policija i sudovi bili korumirani. Svrsishodnije je proterati ih. Isterati zauvek. Među nepoštenima je zavladao strah. Od tada je državici, zakopanoj u balkanskom mulju, krenulo nabolje.