Ne, neće mi
Sva ta svetla
Zameniti zvezde…

23. 09. 2010.

Beograd. Nije moj grad. Tek sam počela da ga upoznajem. Ne kroz važne spomenike, zgrade, istorijske činjenice.

Udišem grad dok sedim u parku, brojim žute, opale listove oko sebe i posmatram energične, čupave vlasnike ljubitelja pasa.

Dok sedim u autobusu i gledam kroz prozor sve osmehe, iskrene i ružičaste, umornih, ali srećnih ljudi.

Dok se probijam kroz gomilu do šanka da uzmem piće i onda, na par sekundi, bacim pogled na bezbrižne pokrete onih koji su možda jutros ustali sa onim čuvenim: “Kuda sve ovo vodi?“ pitanjem u glavi, a sad kao da ništa nije važno sem ritma muzike koji upravlja njihovim telima.

Dok šetam, a drugi posmatraju mene misleći da sam usamljena, uplašena, ne znajući da sam ispunjena i zadovoljna.

Pre četrdeset pet dana, tek došavši u Beograd, mislila sam da ga neću zavoleti, a on mi se, od našeg prvog susreta, pa čak i sad, dok pišem ovo, polako uvlači pod kožu.

07. 11. 2010.