Na dan svog dvadesetprvog rođendana Ana je dobila, uz čestitku od prijatelja Filipa Vasića, i poziv da bude njegova gošća u Beču nekoliko dana. To joj je bio najveći i najdraži poklon. Odavno je maštala o tome da otputuje nekud. Želela je da vidi i doživi nešto nesvakidašnje. Možda je pozvao zato što je oduvek znao šta je njoj u kom trenutku potrebno. Ili je, jednostavno, tačna i njegova davnašnja teorija o tome da se snovi i želje uglavnom ostvaruju ukoliko ih istrajno nosiš. Ako ih ne pogubiš ili ne odbaciš negde usput. A smejala mu se jednog snežnog dana kada je to izgovorio.
Ana je uz Filipa odrastala: u vriću, školi, ulici, u igrama i na žurkama. Osim detinjstva i rane mladosti podelili su bezbroj užina, mnoge džeparce, tajne… Ona ga je obožavala zato što je bio dobar, duhovit, odan. I neobičan. Dok su bili mali, na čuveno pitanje šta će da bude kad poraste, on je davao neočekivane odgovore: odžačar, vlasnik cirkusa, glumac ali ne domaci nego strani, pevac u Horu bečkih dečaka… Kod većine odraslih to bi izazivalo smeh ili makar začudjenost. Njegova najbolja drugarica, Ana, pitala bi ga samo, kasnije dok se igraju sami gde je čuo ili video zanimljivosti o profesijama koje je pominjao. Kako je upoznao, na primer, Hor bečkih dečaka? Rekao joj je da mu je sused, koji privremeno živi u Austriji, poklonio snimak jednog koncerta tih neverovatno talentovih mladih umetnika. Dopalo mu se kako pevaju, ali i kako izgledaju svečano i popularno. Filip je svoje snove brižljivo čuvao i zato mu se ostvarili. Nije se pretvorio u madjioničara, još uvek nije postao ni vlasnik cirkusa ili strani glumac, prerastao je (ili nedorastao) priliku za člana Hora bečkih dečaka, ali, upisao je omiljene jezike na odabranom univerzitetu može da uživa u umetničkim nastupima svetski čuvenog hora svake nedelje, kad god poželi.
Anin drug sa kojim se neumorno igrala na najlepšim mestima u Beogradu: „ Žmurke“ na Kalemegdanu, „ Potrage za blagom“ u Pionirkom parku, „Na slovo, na slovo…“ pored Biblioteke grada, „Borbe petlića“ na Košutnjaku bio je ono najdragocenije što je imala. Kada je saznala da je primljen na studije Univerziteta u Beču, čestitala mu je i pokušala da pokaže radost zbog njegovog uspeha, ali, nije uspela da sakrije kako se odjednom osetila potpuno izgubljenom. Trebalo je naučiti potrošiti vreme bez nekog ko te na poseban način voli, razume i podržava. Ona je i u periodima kada ima momka najviše vremena provodila sa Filipom. Tako je najuspešnije mogla da proverava svoja znanja, analizira emocije prema drugima…
Noć uoči polaska u Austriju devojka nije oka sklopila. Zemlju u koju putuje gledala je samo u atlasima, enciklopedijama, na fotografijama i internetu. Sada prvi put ima priliku da je vidi i oseti izistinski. Srećom, Ana ima toliko veliko srce da u njega sigurno mogu stati, kako prelepi Dunav, divna jezera, ogromne šume, dvorci i sve kulturne znamenitosti, alpski vetrići, čistota, preciznost i duhovnost.
Sa Filipom se vidjala svaki put kada bi došao u Beograd. Ali, on je imao mnogo više rodjaka, obaveza i aktivnosti nego slobodnih dana u njihovom gradu, tako da joj je uvek bilo neopisivo kratko vreme koje bi posvetio njoj. Možda sada to malo nadoknadi, mislila je. Kad si udaljen, ništa nije isto kao kada si blizu. Osim osećanja. Ali, to nije dovoljno za sreću. Što su ti osećanja snažnija to ti je neophodnije prisustvo.
Njihov susret u Beču bio je dirljivo srdačan. Filip ja poveo do svog stana kako bi se malo odmorla i raspremila. Bila je oduševljena preciznošću podzemne železnice, organizovanosti prevoza do savršenstva. Našli su se ubrzo u malom stanu koji je domaćin delio sa fakultetskim kolegom.
-Ovo ti je nešto kao beogradska Banjica? Mislim na deo grada… – razmišljala je glasno Ana.
-Možda, u nekom smislu. Ovde je to ipak nešto drugačije. Koliko god je ogroman, rasprostrt na sve strane, Beč je u svakom svom delu jedna organizovana sredina gde imaš gotovo sve što može da ti zatreba.
Devojka je raspakivala torbe. Uručila mu je album sa foto-zapisima svih značajnih mesta u Beogradu gde su češće ili duže boravili, Biografiju Nikole Tesle, Pesme o Svetom Savi… Kuvar „Stari srpski recepti“…
-Za tvoju biblioteku- rekla je.
-A srpska jela? Istorija i tradicija, hrana za glavu, u redu, daj još nešto za dušu. Ne mogu čitati gladan!- zadirkivao je.
-Evo: sarma, od moje mame, gibanica, od bake, leskovačka pljeskavica i ćevapi od čika Luneta, šljivovica od tetke i dunjevaca od Marka. U, ajvar… Menjam sve ovo za Mocart kugle i Sacher tortu! – nasmejala se najzad.
Pošto su prepricali najnovija dešavanja I Ana se malo osvežila, krenuli su u grad na piće.
-Pazi, ovde je uveče mirnije nego kod nas. Ljudi ranije ležu da budu odmorni za posao, obaveze koje ih čekaju sledećeg dana. Vikendom su opušteniji. Ne vilene ovde do zore kao vi u srbiji.
.Mi? Ili MI-ti i ja, donedavno. Čoveče, ti si se zaista prilagodio.
-Prilagodjen i prihvaćen. Zar je to loše?
-Ne, to je odlično. I u redu je. Jedno podrazumeva drugo.
Stigli su do malog restorana Nedaleko od Opere kojom je Ana bila opčinjena. Naručivši piće Filip joj je rekao u tom ugostiteljskom objektu rade brat I sestra iz okoline Beograda. “Ona je veoma sposobna, radi neki menadžerski posao. Kasnije je I upoznao dve devojke. Anu je iznenadilo to kako brat sestru zapitkuje na srpskom jeziku, a ona mu odgovara isključivo na nemačkom, sa prekorom u glasu. “Ne trudi se dovoljno da ovlada ovdašnjim jezikom. Nije u turističkoj poseti, želi da ostane ovde.- objasnila je zanimljiva devojka. Ana se nasmešila. Razmišljala je o posetiocima restorana koji su se smenjivali. Bile su različite životne dobi, u različitim odnosima a svi su imali nešto zajedničko: izraz u očima I lakoću u pokretima I komunikaciji. Imali su to što se u Srbiji poprilično potrošilo ili izlizalo. Ljudi su kod nas nekako bezvoljnog I bezličnog pogleda I na ulici, i u kafićima, na radnim mestima…
Te prve večeri devojka je zaspala radosna.
Narednih nekoliko dana provela je u obilasku grada, smehu sa najdražim drugom, upoznavanju sa nekim njegovim drugaricama i drugovima. Osećala se lepo i lako. Bilo je vetrovito tog oktobra, ali i srce i koža bili su joj besprekorno čisti i lepi. Verovala je da alpske vazdušne struje neverovatno pozitivno deluju na nju. Ili na sve.
-Jesam li ti rekao da divno izgledaš?- pitao je Filip veselo, kao kad su bili deca.
-Kao Hundretvaserova Kuća umetnosti: ne znaš da li je lepša spolja posmatračima spolja ili uživaocima unutra! Kako je divan taj krov sa travom, fasade sa cvećem… To počinju tek sada kojegde u svetu da rade. Pošto je već videla zdanje Parlamenta, Prater, Hofburg radujući se kao petogodišnjakinja Sobi sa blagom, Srebrnoj sobi…. Nije ostajala do nedelje da u Kraljevskoj kapeli čuje Hor bečkih decaka. Kalendari nam skliznu ponekad. našli su se jednog trenutka Ana i Filip ispred palate Šenbrun. Ona se divila još spolja, vrteći u rukama bisernu ogrlicu koju su joj roditelji poklonili za punoletsvo, i koju je obicno nosila sa sobom-oko vrata ili u rancu, džepu, rukama… Već je polako obuzimala tuga što sutra mora nazad, za Beograd. Samo je delimično čula priču o životu i vladavini kraljice Marije Terezije i drugoj ženi kralja Franje Josifa, čuvenoj Sisi. Valjda je stezala onu ogrlicu i jednog trenutka su se biseri rasuli i razbežali po podu. Samo je nemoćno rekla:“O,bože…“ i suze su joj krenule. Nije morala da objašnjava. On je znao šta je ta ogrlica značila za nju. Sakupljao je kuglice i dodavao joj. Onda je zagrlio i rekao:“Koliko ima tih loptica?“
-Nije važno.55-škrto je odgovorila.
Otvorio je ranac i izvadio veliki paket Mocart kugli.
-Ne znam da li ima toliko.Izbroj, dokupiću još ako treba. Vidi koliko su veće od tih tvojih zrna graška- hteo je da joj povrati izgubljenu radost.
Zagrlila ga je i rasplakala se. Zatim se nasmejala i rekla:
-U evropskoj prestonici kulture treba se ponašati kulturno. Biću velika devojčica koja poseduje i malo hrabrosti. Glavu gore, kako ti kažeš. Šta si rekao za Sisi? Kada bih ja znala da bi me narod toliko voleo posthumno,možda bih…
-E to ne zavisi samo od nečije želje. Šta si rekla za moj Beč?- ponovo je zadirkivao.
-Šta da ti kažem? Kao da čujem muziku I Hajdna I Šuberta, ne samo Mocarta, a ti me nisi odveo tamo gde bi smo odigrali neki bečki valcer. Kažem, moram doći ponovo. Ne može sva ovdašnja lepota da se odjednom spakuje u provetreno srce.
-Poljubi mi Beograd- dobacio joj je dok se ukrcavala u avion. Dobacio joj je i malu repliku pozorišnog lutka Kasperla, komičnog junaka koji zabavlja publiku.
-On mora malo češće dolaziti u svoj zavičaj- dovikivala je sa stepenica, poslavši svom prijatelju poljubac. Odlazeći.