Ušle su u voz koji je po redu vožnje išao od Beograda do Beča. Bio je to brzi voz u kojem je Ana prvi put videla vagon- restoran. Iako je bilo planirano da putuju nešto malo više od dva sata, tetka koja je sedmogodišnju devojčicu vodila kod sebe da kod nje provede letnji raspust nije odolele Aninoj želji da vidi kako to izgleda restoran u vozu.
Vagon- restoran je bio prazan. Malobrojni putnici u kupeima još nisu nameravali da raspakuju sendviče, pa putovali su tek koji sat a nisu baš bili ni spremni da troše još i u vozu. Tih meseci vladala je inflacija, pošast o kojoj su tek učili stanovnici zemlje koja je samo pre nešto više od dve decenije bila prva među jednakima.
Tetke, posebno one koje nemaju vlastitu decu, spremne su često- ako je u pitanju kćerka jedinog brata- da prave poteze koje se nikakvim racionalnim razlozima naknadno ne mogu objasniti. Tako je i tetka zadovoljno sela naspram osmehnute Ane za mali sto koji je jednom stranom bio učvršćen za zid vagona. Između njih mala porculanska vaza sa jednim cvetom.Naravno da je odmah nakon što je dobila koka- kolu Ana pitala da li se u ovim restoranima i jede. Ionako dokon konobar spremno je potvrdio pa i ponudio roštilj. A to se nije moglo odbiti.Jasno, tetka nije bila gladna jer je znala da će račun stići u deviznoj valuti pa će to biti još jedna od tajni koju neće nikada odati. Kao i račun koji je platila da se na kućici za psa napravi posebna konstrukcija od lima kako bi svakog proleća sadila cveće na krovu zdanja koje je neki vešti majstor napravio od oblica drveta. Psi su uglavnom spavali u sobi.
-Nema vagon- restorana – bilo je prvo što je Ana deceniju kasnije uzviknula kroz otvoren prozor kupea kojim je sada putovala za Beč. Odlazila je na mesec dana da u glavnom gradu Austrije uči nemački jezik.
Tetka joj je kroz prozor dodala kutiju sa sitnim kolačima, onakvim kakve su jele kad odluče da ih baš briga koliko će kilograma imati, a obe su bile sklone gojenju.Volele su te dane, kad između sebe stave tacnu sa kolačima prepunim čokolade, oraha,marcipana pa natenane većaju koji je najbolji. U tim satima nisu brinule o dijetima koje će uslediti.Nije to bilo, naravno, samo uživanje u slatkišima, uz čokoladu koja se polako topila u ustima nekako su lakše pričale o onome što im je inače smetalo. Tacna sa kolačima bila je između njih i kada je Ana pričala o prvoj ljubavi ali i onda kada je tetka pokušala da objasni kako se osećaš kad ti se konačno presudi da nećeš imati vlastitu decu.
Stajala je na peronu stanice dok se i poslednji vagon nije izgubio iz vida.Vraćala se polako sa željezničke stanice hodom koji je na trenutke ličio na blago poskakivanje. Nikoga nije ni ispratila ni dočekala, ili uradila je i jedno i drugo ali drugačije. Bila je zadovoljna, čak i pomalo neobuzdano srećna jer će konačno neko iz najbliže familije naučiti nemački jezik.Ona to nije uspela.Nije znala maternji jezik.
Još uvek je videla tamnokosu mladu damu sa očima nalik na srnu kakve su imale i njena mama i deda. Ana je bila osmehnuta ali ne i radosna . Ni ponosna kao tetka na peronu. Putovala je sama a to baš nije društvo koje prija onima sa osamnaest godina. Da je sama birala verovatno bi sada odlazila sa društvom na more.
Ana se u drugom razredu gimnazije opredelila se da uči nemački kao drugi jezik, uz engleski jer je bila na jezičkom smeru. Imala je u tim godinama mnogo više nevolja, od lica koja se odjednom osulo nekim dosadnim crvenim flekama do skoro svakodnevne borbe sa čokoladom koju je volela ali ne i kilograme koje je dobijala od nje.
Možda i zbog većih briga nije znala zašto se otac tako obradovao kad je stigavši kući saopštila da će učiti i nemački. Izbor je bio slučajan, da se odlučila za francuski bila bi u grupi gde je malo učenika iz njenog razreda.
Znala je da je baka bila poreklom Nemica, da je odrasla u jednom malom vojvođanskom mestu gde ju je tetka vodila na letnjim raspustima.Pamti i da je jednom, kada su se vratile kući imala zadatak da napiše ko je sve tamo živeo.Rekli su joj da je i ime dobila po bakinoj sestri koja već decenijama živi u Nemačkoj. Kada se rodio Anin tata njena imenjakinja bila je još u ovoj zemlji i čuvala je sestrinu decu. Nakon što se odselila slala je sestrinoj deci igračke koje se i danas šepure na starim fotografijama. Videla je i među onim sitnicama koje tetka brižljivo čuva da postoji i recept koji je baka pisala na nemačkom.
Ana je imala samo godinu dana kada je baka umrla i sve o njoj znala je iz priča i sa poneke slike. A otac baš i nije bio sklon preteranoj priči.
Sumrak se spuštao na grad kada je nekoliko sati kasnije Ana sa tek stečenom cimerkom, devojkom iz Mađarske koja je u Beč stigla da uči jezik ali je usput i radila stigla pred zgradu u kojoj će imati časove. Na engleskom, koji su govorile podjednako nedovoljno dobro oprostile su se jer je Erika morala na posao a Ana se vraćala u pansion.Setila se u tom trenutku bajke iz detinjstva i Ivice koji je bacao kamenčiće da prepozna put kojim je prošao..
Čuo se samo jecaj kada su podigli telefonsku slušalicu. Tek na nekoliko puta ponovljeno ime, znali su da je ona. Ana.Plakala je.
Vraćala se sama u pansion.Zapamtila je kojim autobisima treba da se vrati. I dok je u gomili putnika čekala da se pojavi prevoz prišao joj je neki od onih ljudi što i dane i noći provodi na ulici. Prvo ga je čula. Nešto je tražio. Nije razumela ni reč osim što je osetila strah i pokušala da povuče svoju ruku koju je uhvatio oko lakta. On je i dalje govorio, glava mu se približavala njenom licu, osetila je miris ustajalosti, dima i nečeg nepoznatog. Iako je stajala u gomili ljudi niko se nije okretao prema njoj. Doduše, ni ona se nije čula.Nije ni smela ni umela da potraži pomoć. Nekako je uspela da izvuče svoju ruku iz njegove i da se skloni u autobus. Nije ni pokušala da nađe slobodno mesto.Sa obe ruke uhvatila se čvrsto za šipku u blizini izlaznih vrata i čekala svoju stanicu. Vratila se u pansion.
Nepoznat grad, noć, jezik koji tek treba da naučiš, jedino je telefon mogućnost da čuješ one koje poznaješ.A noći su pravo vreme da strah dobije krila.Javila se najpre mami i tati a oni su onda nazvali tetku.
I više niko nije spavao.
Kao i one noći , pre više od pola veka, kada ih je jak udarac u drvenu kapiju probudio iz sna. Mir koji je nekoliko prethodnih nedelja vladao počeo je polako iz sećanja i tela da izvlači zebnju i strah koji su osećali prethodne četiri godine. Odlazili su u krevet kao i ranije, tako što se pomole za bolje sutra, ugase svetlo i spuste glavu na mekani perjani jastuk. Doduše, ispod kreveta su još uvek stajali neraspakovani koferi u koje su stavili stvari od kojih se nikada ne treba rastati. Verovali su da će uskoro kofere isprazniti ali novi udarac, ovaj put po staklu prozora prema ulici, bio je odlučniji od prethodnog.Izašli su na ulicu a potom dok su im se usput pridruživale komšije krenuli do centra sela, na ponoćnu prozivku svih stanovnika sela.
Jedini su se vratili kući, negde pred zoru, zato što su imali dokaz, i danas se čuva u posebnoj facikli, da je deda bio na pravoj strani. Otac Ane koja se odselila u Nemačku i pradeda Ane koja je bila u Beču.
Ana iz Beča nikada nije čula tu priču. O noći posle koje je porodica učinila sve da bude ista kao i svi ostali i da govori jezikom koji ceo svet razume.Zato njen tata i tetka nisu naučili maternji jezik i zato se prekidaju veze sa sestrama.Doduše pokušali su nekoliko puta da ga nauče, kao da su hteli i sami da isprave neki dug ali nisu uspeli. Zato su se tako radovali što će konačno Ana naučiti jezik predaka. Pa će biti bogatija, znaće da razgovara sa svim svojim sestrama i tetkama.