Težak, suv sneg i rani zimski sumrak oduvek me čine melanholičnom. Ovog decembarskog popodneva možda još više, jer se sećam prvog velikog snega početkom decembra pre više od dvadeset godina u Salcburgu, kada je čitava varoš bila ukrašena za Božić. Atmosfera na ulicama predpraznična, a radnje u glavnoj trgovačkoj ulici Getreidegasse ( u prošlosti, trgovci žitom tu su donosili svoju dragocenu robu, otud bukvalni prevod glasi Žitna ulica), ukrašene i osvetljene, iako ceo taj trgovačko-potrošački zamah tada nije bio ni blizu onome što je danas kada se Severna Amerika i Zapadna Evropa šepure pred ostatkom sveta kao nakinđurena i našminkana gospođa u izvesnim godinama koja ne obraća pažnju na siromaštvo u susedstvu. Bilo je tada neke uzdržanosti u podeljenoj Evropi koja nije čeznula za lažnim jedinstvom ni strahovala od najezde napaćenih naroda sa Istoka koji su u to doba još uvek stoički i ponosno podnosili svoju sudbinu .

Sećanja ostaju, ne treba im pasoš, a što su dalja, to više dodaju nego što oduzimaju. U meni još uvek živi zvuk Bahove Čakone koji me bogatstvom prelomljenih sazvučja i prepletenih melodijskih linija podseća na zimu i sneg, obdanicu koja se bori sa ranim sumrakom i tihu tugu večeri koja nas priprema za neki budući, mnogo veći bol.

Sećam se staza pored zaleđenog Salcaha, male reke koja protiče kroz grad i njenih lepih mostova. Za jakih mrazeva zaledi se skoro do dna. A oni počnu u novembru i ne popuštaju sve do sredine marta.

Reprezentativna sala Konzervatorijuma zvana Liedertafel, u kojoj su se održavali studentski i profesionalni koncerti bila je često mesto naših večernjih okupljanja. Videli smo i čuli poznate muzičare iz celog sveta koji su u Salcburg dolazili sa posebnim pijetetom prema gradu muzike, poneseni atmosferom festivala koji je trajao tokom čitave godine, ne samo leti…

Bližio se Božićni koncert studentskog orkestra i probe su se održavale dva do tri puta nedeljno u sali Liedertafel, finom, klasičnom ambijentu koji podseća na beogradski Kolarac. Spremala se Karmina burana Karla Orfa, Noć na golom brdu Musorgskog i Mocartova Simfonija br. 40, zvana Jupiter. Biti deo simfonijskog orkestra i danas je za mene jedan od najuzvišenijih i najsnažnijih doživljaja koji može ispuniti čoveka. Da bih položila audiciju za studentski orkestar, danima sam vežbala Bahovu Čakonu gledajući sneg u vrtu Konzervatorijuma kroz prozor biblioteke koja bi nam, ponekad , bila ustupljena kao veća prostorija za vežbanje. Akordi Bahove Čakone odbijali su se o zaključane ormane sa knjigama. Kroz staklo su se mogle videti rikne tih starih izdanja, štampanih goticom, starim nemačkim pismom koje je posle Drugog svetskog rata palo u zaborav.

Nakon položene audicije, sledile su teške probe i za svaku smo morali biti spremni, tj. znati svoj deo notnog teksta veoma dobro. A to nije ni malo jednostavno! Naročito ako je profesor- dirigent strogi Japanac koji od svih zahteva da se uklope u njegove radne navike. Noć koncerta pamtiću zauvek ; uzbuđenje i žmarci koji su me prolazili od žive, sugestivne muzike Musorgskog, od masivnog ansambla, hora i orkestra potrebnog da se izvede Karl Orf, na kraju, od Mocartove muzike koja čoveka pokreće čak i ako je prvi put čuje. Odjeci Mocartove radosti i Bahovih filozofskih sazvučja još uvek lebde u vazduhu biblioteke, tamo gde kuće predgrađa već izlaze na auto-put prema Minhenu. Možda u toj prostoriji, pod tavanicom, žive i dalje moje misli ili neki zvuk koji sam ostavila za sobom, pretrajavajući u vremenu sve do ove zimske večeri kada mi se vratio odjek iz prošlosti.

I škripa vrata koje otvara jedna Ana, dolazeći da me sluša, stroga, vitka i visoka, govoreći mi da je prolaze žmarci od Čakone, objašnjavajući mi da je polifonija izraz telesnog, fizičkog uzbudjenja, put zvukova koji šume kao krvotok, jer Bah beše strastan čovek, u svemu, u religioznom zanosu, ljubavi prema muzici, hrani i piću, telesnom spajanju koje je rezultiralo brojnom decom, čulnosti dodira sa drvetom i metalom orgulja, a najstrasniji je verovatno bio u svom dubokom uverenju da je odabran, genije prinudjen da loše glumi skromnost pred ljudima i skrušenost pred Bogom. ( Bach na nemačkom znači potok. Bah nije potok, nego more! kažu da je jednom uzviknuo Johanes Brams).

Prvi put sam Anu videla na času violine, došla je kao pijanista-korepetitor da zajedno prodjemo prvi stav Bramsove sonate u d molu, komplikovane i misaone, za koju je moj profesor govorio da je teška kao izjava ljubavi. Ne, nije je izjavljivao ni Ani ni meni, bio je odan svojoj supruzi, ali sanjar i zanesenjak, pevao je, vikao i glasno komentarisao dok sam se ja borila sa tekstom, a Ana me pratila ne govoreći ništa. Sklopila je note , ustala kada smo završile i na izrazitom dijalektu Gornje Austrije promrmljala nauči to malo bolje…izazvavši, naravno, neprijatnost. Probe sa Anom bile su uvek teške i stroge, a na javnom nastupu koji je usledio desetak dana kasnije, više sam strepela od nje nego od publike.

Vidjala sam je na trolejbuskoj stanici ispred Akademije, ne usudjujući se da zapodenem neki razgovor. Silazila je dve stanice pre mene, verovala sam, zbog nabavke u ogromnom supermarketu kakvi postoje svugde na obodima gradova i zamišljala kako pretovarena pazarom hoda prema kući gde je očekuju muž i porodica.

Jednog zimskog prepodneva izašla sam sa časa i shvatila da treba slušati vremensku prognozu- oštro, hladno zimsko jutro pretvorilo se u nesnosnu sparinu koju je doneo fen, topli vetar sa Alpa koji izaziva nemir, glavobolju i melanholiju. Krenula sam prema trolejbusu koji je dolazio bešumno klizeći asfaltom, maštajući o trenutku kada ću se kod kuće presvući. Ana je bila na sedištu iza mene, obraćajući mi se preko ramena:

-Nikad se neću navići na ovu toplotu usred zime, glava me boli da poludim.

Ana je znala srpski, Ana je bila Novosadjanka. Zašto je ćutala?

-Zato što kad odlučiš da ostaneš ovde, moraš da se ponašaš kao kameleon. Oni ne vole strance, posebno ne sa Istoka.

Možda sam to već naslućivala, pre instinktom nego nekim konkretnim iskustvom. Htela sam da je pitam, ako nisi srećna zbog čega si ostala. Htela sam, ali sa svojih trideset i nešto godina nije mi mogla postati prijateljica. Ipak, usamljenost je probila kroz pore rezervisanosti. Predložila mi je da jednom svratim kod nje, da vidim gde živi, ako hoću, možemo malo i da vežbamo moj ispitni program.

Prošle su nedelje, zima se pretopila u proleće i obe smo bile same za uskršnji raspust, previše kratak da bi se putovalo kući. Ipak, o kući nismo pričale. Ona zbog toga što je želela da je ostavi u prošlosti, a ja jer sam osećala da je sve još uvek blizu, nadohvat ruke, bez potrebe da se otvaraju putevi nostalgiji jer pravi život u inostranstvu nije ni počeo.

-Ako možeš da izdržiš, ostani, ali ako osećaš da ćeš se lomiti, onda bolje ne, slomićeš se. Teško je stalno glumiti da si njihov.

Bila je sama u lepoj, čistoj garsonjeri sa pogledom na Kapucinerberg i zidine kojima je ogradjen jedan od salcburških muških klostera, rasadnika pismenosti i znanja, odanosti i urednosti i, kasnije sam shvatila, još po nečega što se krilo i negiralo, normalne ljudske želje za bliskošću koja je izbijala kroz pore discipline.

-Imaju izvanredan hor. Osećam se ponekad kao da pripadam njima, rekla je gledajući kroz prozor, očigledno njen česti pogled na svet van stana, prilika za razmišljanje i preispitivanje u samoći. Nije htela decu sa strancem, da budu rastrzana u svetu koji bi ih primoravao da se opredele. Nije htela ni da se vraća u prošlost, ko zna zašto, možda je postojao neko, pa zaboravio na nju dok je ovde završavala sve stepene do zvanja magistra muzike.

-Hajde još jednom od slova A, rekla je da prekine mučnu tišinu i ja podigoh violinu znajući notni tekst napamet, nastavljajući da gledam kroz prozor, razmišljajući o stanovnicima klostera koji su se odrekli svega zbog neizvesnosti iskupljenja, možda primorani siromaštvom i porodičnim prilikama, možda poslati iz nekog planinskog sela da se mole i žrtvuju zarad tudjeg greha, možda privučeni lepotom umetnosti i širinom znanja koji bi im inače bili nedostupni, ko zna…Brams je odjednom zvučao dobro, promišljeno.

-Shvatila si, rekla mi je Ana, ne precizirajući šta- da li Bramsa ili komplikovanost života koji od nas stalno traži da se odreknemo nečega, pateći uvek za onim što ostavljamo u prošlosti.

Ne mogu da ne ispričam još nešto, valjda mi ne bi zamerila. Čini mi se da je bila pomalo zaljubljena u mog profesora violine. Imponovao joj je znanjem, autoritetom, svojim položajem na Konzervatorijumu. Zato je ćutala i bila tako stroga na časovima, znajući da on nikada ne bi razvrgao svoj katolički brak sa četvoro dece. Možda se na kraju pomirila sa sudbinom, otišla nekud dalje ili se vratila kući, svojima. Mnogo godina kasnije, nastupila je u novosadskoj Sinagogi. Nisam otišla na taj koncert, osećajući da ne bismo imale šta jedna drugoj da kažemo. Plašila sam se da bi mogao iščileti onaj zvuk iz prošlosti koji nas je vezivao zajedničkom uspomenom, prelomljena sazvučja i bolno isprepletani glasovi Čakone, da bi nas preplavila čežnja za životom koji smo mogli imati.