Moj pas, pitbul Alfred, danas se ženi.

Alfred je u depresiji jer je zakazana svadba sa ženkom pit bula sa petog sprata. Komšija Pavle će ga u našem stanu venčati sa njom u prisustvu nekoliko suseda koji očekuju svadbenu zakusku koju neće dobiti. Svako normalan bi se zgranuo kada bih mu rekla da moj pas planira da se ženi, pa nikome i ne pričam, a u mom komšiluku sve je prihvaćeno (Kraso sa sedmog sprata doneo je slike iz pustinje,sa venčanja jednogrbe kamile. Onu na kojoj kamila ima veo je uvećao i uramio. Kraso i ja se ne podnosimo).

Pavle je napisao zavete i Alfred, kada mu postave sudbonosno pitanje, treba dvaput da zalaje za ’’da’’ i jednom za ’’ne’’. Veterinar je vežbao sa njim nedelju dana, ali poznajem svog psa i on se, izgleda mi, dvoumi. Ne znam da li da se smejem ili da gorko zaplačem.

Ne mogu da priđem vratima svog stana jer je prilaz prepun komšija. Doterali su se kao da idu na žurku kod Viktorije Bekam i ponašaju se kao da je sve ovo razumno.

Čestitke su raznovrsne:

’’Jaoooo…to je taako divno…nema ničeg lepšeg od spajanja dve duše u svetu zajednicu braka…’’ (Katarina, profesorka filozofije u penziji, idealista)

’’Ta će ga dovesti do prosjačkog štapa k’o ova moja mene’’ (Pera, razveden, pesimista)

’’Baš razmišljam da sastavim lični oglas u ime svog kanarinca Benedikta. A i paukovi u levom ćošku moje kuhinje bi hteli da se uzmu’’.(Mito, večita opozicija)

Polako koračam kroz svoj stan.

Dnevna soba je okićena belim balonima nepoznatog porekla.Na sredini sobe nalazi se pisaći sto koji ima funkciju oltara. Pavle stoji iza njega i u ruci drži papir iščupan iz sredine neke nesrećne sveske. Uspevam da vidim šta on to obnavlja. Na papiru piše:

’’Ako zalaje dvaput – Da.

Ako zalaje jednom – Ne.

Ako ne zalaje uopšte – bože pomozi’’.

Alfred i njegova devojka sede na dve stolice. On ima plavu mašnu i onaj blago preplašeni pogled koji imaju svi muškarci kada se obavezuju ženi.

Znoji se, vidim ga, tesna mu je mašna, ne zna je li ovo dobra odluka. Pita se kako će brak funkcionisati, je li ona prava osoba za njega, kako će preživeti zimu, zima je ipak zima, a srpske zime su najgore. Pita se hoće li je varati i nada se da, ako do toga dođe, ona nikada neće saznati.

Ipak je ona njegova bivša čivava prilično simpatična, manekenski građena.

Pita se kakav će biti otac i od te pomisli ga hvata panika. Možda će morati da se prekvalifikuje i postane lovački pas, ekonomska kriza je, a srpske krize su najgore…

Ona ga gleda tupavim pogledom svih nas, žena, kada se udajemo.

Pavle pročišćuje grlo i ponosan što ima tu privilegiju da bude matičar, kaže:

’’Pa da počnemo’’.

Iza noge noćnog stočića krije se Čivava. Najtužnijim pogledom na svetu zuri u Pavla, pa u Alfreda.

Srećom, Alfred je nije video, inače bi, sigurna sam, pobegao sa svadbe..

Pavle nastavlja:

’’Pošto ovi, je l’ tako, psi, ne mogu da, ovaj, potpišu zapisnik jer, je l’ tako, ne mogu, ha, ha, da drže, ovaj, hemijsku, ovde su utvrđena neka, ovaj, pravila koja, je l’ tako, ima da se primene.Kad ja postavim, je l’ tako, pitanje, dvaput se zalaje za ’’Da’’ i jedanput za ’’Ne’’. To je sve. Pa, je l’ tako, da počnemo!’’

On prilazi Alfredu i šapuće mu na uvo: ’’Brale, al’ si se zeznuuuo!’’ i potom sebi u bradu još dvaput promrmlja ’’je l’ tako’’.

U sobi se čuje mlak aplauz i ceremonija kreće. Alfredov pogled je napredovao u potpuno prestravljen, pogled koji imaju oni koji kreću na giljotinu.

Još uvek sam u šoku, jer ne mogu da verujem da prisustvujem svadbi svog Psa.

Kako je ovo moguće u zemlji Srbiji? – pitam se.

– Sve je moguće u zemlji Srbiji, odgovara mi glasić u glavi.

’’KHM. Da li ti, Pigi, ženko pitbula naših komšija, svojom voljom pristaješ da se udaš za ovoga ovde dasu junačkoga, Alfreda?’’

Alfred bi se i sam složio da je on sve osim ’’dase junačkoga’’. Pavle je oduvek bio preteran.

’’Av, av’’, ona ispaljuje kao iz topa i u očima mog psa traži bezrezervnu podršku.

Iz publike se ponovo čuje aplauz. Svi su se, o majko mila, raznežili.

’’KHM. Da li ti, o Alfrede muževni, pristaješ da se ženiš ovom ovde junakinjom grdnom?’’

Napetost u prostoriji se može spakovati u kutiju i odložiti za zimu.

U tom trenutku iz publike neko tužno poče da cvili. Nisam ja te sreće da to bude neko od naših komšija. To je, naravno, Čivava.

U trenutku – haos!

Alfred juri ka čivavi, oni beže zajedno.

Pigi režeći juri za njima, spremna da ih oboje ubije, raskomada i vakumira u obliku psećih viršli.

Komšije viču uglas, opšta panika je uzela maha.

Alfred i čivava se kriju iza zavese.

Pigi njuši svuda.

Pavle se dere zavesi: ’’Nisam pitao, je l’ tako, da li neko ima nešto protiv!!!’’

Pigi ulazi u kupatilo i sama se zaključava.

Alfred i čivava beže kroz gužvu.

Sve stakleno što smo ikada imale u kući je slomljeno.

Vlasnici Pigi su toliko ljuti na mene da im para izlazi kroz uši. Kažu, tužiće me zbog duševne boli.

Odgovaram da nisam nadležna za dobru volju svog psa, ali, ako sam kriva, neka me po zakonu kazne.

Komšija razvaljuje vrata, Pigi nemoćno sedi na šolji. Ostavljena je pred oltarom, to je najveća bruka koju žena može da doživi. Moraće, razmišlja, da napusti grad na neko vreme, možda čak i zauvek…tako je ponižena…

Kroz prozor vidim da se Alfi i čivava jure oko kontejnera. Rekla bih da njega ovaj cirkus zabavlja.

Vlasnici čivave ispijaju šampanjac koji su poneli za svaki slučaj, slave što je njihov pas lepši od komšijskog…

Sve komšije me gledaju zgraženim pogledom punim prezira koji me krivi jer je moj pas švalerčina.

Svi koji me nisu preterano voleli sada zvanično i stoprocentno ne mogu da me smisle.

A ja – ni najmanje se nisam potresla, ne mešam se ja u pseća posla. Ne želim sebi da kvarim dan, neka me mrze koliko žele – ljubav uvek pobeđuje…