Drvene stolice, presvučene finim meblom, po šest poređanih u pravilnom nizu oko pravougaonih stolova, prekrivenih ručno izvezenim stolnjacima, željno iščekuju prve goste, koji se, jedan po jedan, poput mrava roje na kafanskoj terasi u Knez-Mihailovoj ulici, popločanoj sivim mermerom, po kojem zaljubljenici u svoj grad, među koje se možda slučajno ušunjao neki novopečeni došljak, koje još nije uhvatilo ludilo pijanstva, ali i oni, poput mene, nogu nazuvenih lakim patikama, odmaraju tabane pred smiraj napornog dana. Posmatram ljudske figure kako se preda mnom lagano nižu i, kao po dogovoru, zauzimaju svaka svoje mesto za stolom, dok meni, po nepisanom pravilu, koje datira, reklo bi se još s početka devedesetih, kada sam, kao učenica petog razreda prvog dana u novoj školskoj sredini zauzela poslednje mesto u uglu do zida i baš tada bejah nosila elegantnu haljinu, koja je drastično odudarala od odevnog stila mojih vršnjaka, kao što i večerašnji džins i patike na meni ne priliče eleganciji beogradske elite, ostavljaju jedno neupražnjeno mesto na kraju reda. Ali, nasuprot tome prvom septembru, kada smo oči skrivali od sunčevih zraka, što su nam, prodirući kroz prozorska okna, zajedno sa zvucima dotrajalih traktora i zapuštenih, neretko i ruiniranih automobila, odvlačili pažnju od ionako dosadne besede nastavnika na početnim školskim časovima, i kad smo svi još uvek na telu osećali miris leta i slani ukus mora, u ovome času tela smo štitili podebljim sakoima, neretko i mantilima, jer, iako je miholjsko leto u jeku, svima je kalendarsko vreme u mislima, ako već uredno poređane, nepogrešive brojke nisu pronašle mesta u nekom unutrašnjem džepu.
U ustima još uvek osećam opori ukus jabuka, kupljenih danas negde oko podneva na zelenoj pijaci, koje su me, moram priznati, namamile izgledom, jer im je plod naprosto sijao iako su na kori, svaka od njih ponaosob, nosile tragove hemijskih supstanci, koje je bilo nemoguće do detalja isprati. No, u ovome se trenutku trudim da usnu duplju, namirisanu jodom i alkoholom, koliko-toliko isperem, samo sam se prilično dugo dvoumila oko toga šta da naručim, jer mi je i konobar, odeven u belo, saterao misli u ćorsokak, onaj isti kojm sam se celog bogovetnog dana vucarala i čiji sam davno zaboravljeni miris još uvek nosila na svakom delu izmrcvarenog tela. Satima sam se borila da odagnam od sebe sliku kliničkog bolničkog centra, u kojem je vladao strogi formalizam i gde su zdravstveni radnici, učeni da pomažu bolesnima, mirno prolazili pokraj obogaljenih pacijenata, što su se, čekajući u redu na pregled, iznemogli od bolova, previjali po podu. I posle, dok sam se kretala dugačkim hodnikom nervnog odeljenja da bih posetila prijateljicu koja je na lečenju, zastajao bi mi dah svaki put kad bi pokraj mene prošao neki izbezumljeni nesrećnik, kojeg je medicinsko osoblje, većma oguglalo na takve pojave, uporno nastojalo da ignoriše, tako da sam, po završetku posete, na ulicu izašla kao sumanuta.
Ni sama ne znam kako sam skupila snage da se spremim za obilazak umetničke galerije i Narodnog muzeja. Valjda me je hrabrilo to što idem sa grupom turista, pa kuda bi oni krenuli, za njima bih, kao po taktu, potrčkivala, trudeći se pri tom da u glavi saberem ono što vidim, ali sam, za svaki slučaj u torbi za ramenom nosila beležnicu, u kojoj sam utiske upakovane i fino poređane u fotografskom aparatu na svakom koraku, kad bi mi se ukazala prilika, potkrepljivala rečima.
Samo, nisam znala kako da u ovom trenutku samu sebe okrepim, jer sam uveliko osećala da mi stopala gore i da se ta vrelina polako uzdiže i probija do najtatanijih moždanih vijuga. Zatražila sam od konobara da mi donese limunadu, računam, samo se kiselinom može odagnati gorčina, bolje nego slatkim sokom ili kolačima (tako bih samo povisila šećer u krvi i naterala nervozu, koja je ionako, negde skrivena, potajno tinjala, tako da je ni sama u moru pomešanih emocija nisam mogla razaznati, ili sam barem podsvesno nastojala da je ignorišem), i dok sam očekivala piće, neprestano sam unezvereno lutala pogledom posmatrajući okolinu, koja je u sebi nosila toliko različitosti na ne tako malom prostoru i prosto nisam znala kom delu pripadam i da li se uopšte uklapam u ovu naizgled sluđenu i pometenu kolotečinu, sastavljenu od ljudskih tela, čije su duše, izgubivši osećaj za ono što jesu ili, bolje reći za ono što bi, po opšteprihvaćenim hrišćanskim normama trebalo da budu, bezglavo kidisale za novcem, ne ustručavajući se pri tom da posegnu ni za revolverom, koji su neretko beogradski mafijaši držali za opasačem dok im je policija, podložna mitu i korupciji, trčala za petama, i sama više željna novca nego pravde.
Guši me ovaj beogradski vazduh, u kojem košava pomešana sa zadimljenim vazduhom, koji svojom silinom otkida atome mog zažarenog tela, čiji požar uporno, ali izgleda bezuspešno, pokušavam da ublažim prohladnim napitkom, mrsi moju kosu i, što je najgore, izmučena glava, nenaviknuta na promene i teško prilagodljiva na novu klimu, pred naletom vetra, nesnonsno počinje da bridi. Dođe mi da skočim sa Brankovog mosta u Dunav pa da je s uživanjem rashladim. E, mnogi su sa ovoga mosta skakali kad bi im ogorčeni život dozlogrdio, a mnogi ga i branili kad nam je bilo najteže. Pa, pomislih, i sama jednog trenutka ozlojeđena, bilo je i težih trenutaka u mom životu, i osvrnuvši se oko sebe opazih grupu beskućnika kako se vuku betonskim pločnikom, noseći za ramenom ili o leđima kojekakve muzičke instrumente, kojim su očito na nekom trgu zabavljali dokonu masu. Primetih kako su im dotrajala odela orošena kišnim kapima, te na brzinu sa kelnerom izmirih račun da bih i sama umakla pljusku.
Na momente sam bila u dilemi da li da trčim za autobusom, ali sam ubrzo shvatila da ga ne mogu sustići i da će mi se to unekoliko, kao pomahnitalom lovcu iz filma Ko to tamo peva, možda i posrećiti, jer ko zna kakve sve nevolje i danas vrebaju na ulici i da je bolje da pozovem taksi, iako ovu uslugu mnogi u današnje vreme smatraju luksuzom, ali svakako mi se ne bi isplatilo guranje kroz uspaničenu masu da bih došla do hotela, kojem, uzgred rečeno, nisam ni zapamtila adresu, već sam ceduljicu sa ulicom i brojem gurnula u neki ugao torbe i sad je verovatno u prvi mah po ovoj pomračini ne bih ni mogla zapaziti, a taksisti je dovoljno reći samo hotel Hajat pa da usmeri volan u zadatom pravcu. I mada sam znala da ću na kraju puta dospeti do željenog mesta, jednoličnost zgrada, koje su pred mojim očima kroz mokro staklo promicale, izazivale su u meni neopisivu strepnju da ću svakoga trenutka samu sebe saterati u ćorsokak. Ipak, sve što se tražilo od mene, bilo je da naplatim uslugu, što sam i učinila sa priličnom uzrujanošću, koja se mojim pokretima lako dala otkriti, a da nisam bila svesna njene visine s obzirom na sopstveni standard, koji, po svemu sudeći, znatno, podrazumeva se u negativnom smislu, odudara od ovdašnjeg, velegradskog.
Stotinu puta sam se pitala šta mi je sve ovo trebalo i isto toliko puta ubeđivala sebe, dok sam se liftom uspinjala do hotelske sobe i kasnije, dok sam dugačkim hodnikom, prepunim glamura, gde svaki, i najmanji pogrešan korak, može prouzrokovati neprocenjivu štetu, da ovakav život nije za mene. Ali, kad sam se već uhvatila u koštac sa zadatkom, da barem isteram stvari do kraja. Samo, nakon svega što sam danas videla, potreban mi je najpre mir i relaksacija.
Sivilo noći, prošarano sjajem uličnih svetiljki, zaklanjalo je velegrad od mojih očiju, preko kojih je iz tuša u kupatilu tekla mlaka voda, da, upravo to mi je bilo neophodno za smirenje, prodirući preko uzavrelog tela do samih peta, zavlačeći se pri tom u svaku poru, u svaki atom moga bića.
Osećam da me velegradski vazduh omamljuje, ali radoznalost koja je u meni do jučerašnjeg dana kipela, danas je u ogromnoj meri zadovoljena. Bar su se oči napile sjaja, ako je već telo, pod čijom kožom kosti pucaju dok ih tarem peškirom, namučeno. Nadam se da ću do sutra u podne smognuti snage da napišem reportažu.
Pa, da počnemo. Danas je trideseti septembar, godina dvehiljade deseta…