Onaj koji je u vezi sa ezoteričnim svetovima je pishomant. Način njegove komunikacije je magijski ritual. Bavi se analizom nepojmljivog.
Uvodim novu disciplinu- analiza snova pomoću beskonačnih misli. Želim da pomažem ljudima. Poput oslobađanja toksina pred spavanje…tako ljudski…

Opet je došla sreda. Ponovo se poklopilo da Hana radi noćnu smenu, što je u ovom slučaju dobro, jer se nećemo svađati, povodom moje obavezne šetnje sredom. Objasnio sam joj da ću sredom šetati, kako bi se na taj način ratosiljao tereta kojim me zatrpava svakodnevni život a tako ću se osloboditi toksina, koji se bezuslovno množe u svakome od nas.
Večeras je neobična gužva u gradu, još uvek ne shvatam zašto ali uskoro nailazim na more plakata- poznati rok bend gostuje u našem gradu, na Kalemegdanu, na otvorenom, večeras!!!
To ne može biti istina, volim taj bend, ali zašto baš večeras? Mogli su barem da se najave! , pronalazim tu sebi svojstvenu notu gorčine, negde duboko, nakostršenih obrva i razbijenih iluzija o mirnoj noći i blagostanju svojstvenom Kalemegdanskoj tvrđavi.
Ljudi oko mene su, primećujem to stidljivo, uglavnom maskirani- ja sam na maskembalu. Nisam u Veneciji, tamo je pravi karneval maski. O tome sam Vam već pričao u knjizi o đavolu. Vi to morate znati, jer ste moj verni čitalac. Ali ukoliko niste i ne znate, to jedan predivan karneval koji se održava u jednom plutajućem gradu. Mostići iznad gradskih kanala klepeću, čangrljajući radosno, zajedno sa maskiranim posetiocima. Kanal Grande je prepun čamaca a ulice su krcate maskama. Baš kao i večeras u ovom improvizovanom karnevalu rokenrola.
Probijam se. Klovn mi se unosi u lice. Gurnem ga, tresnem po masci- nestani spodobo- on se smeje. Put od 195 koraka, koliko je potrebno od ulaska na tvrđavu do šahovskog kluba na otvorenom nebu, večeras prelazim sa mukom. Traje celu jednu večnost. Kao nekakvo improvizovano hodočašće…
,,Ipak ste tu, ne smeta vam buka?”, upitah starca.
,,Ne, mom protivniku doduše smeta, jer tamo odakle on dolazi, nema toliko buke, samo je hladno i čuje se krckanje koraka novopridošlih!”, odgovori starac koji je igrao šah, sam sa sobom!
,,Vaš protivnik je đavo?”
,,Ne, zar misliš da je u paklu hladno? Da li si možda nekada zamišljao pakao zavejan snegom?!”
,,Ko je onda vaš protivnik, moram znati?!”
,,To je moja tajna, vreme ti ističe…”
Partija je već počela, nisam to uočio. Prvi potez je kraljev pijun, prevaljuje put od dva polja.

Emitiram.
Sledećih nekoliko poteza opet ponavljam za njim.On pomeri lovca i ja pomerim lovca, on pijuna ja isto.
Odlažem neminovno. On to vidi, smeška se…
,,Koliko ona ima godina?”
,,Oduševljen sam, postavlja pitanje koje mi se sviđa. Odmah odgovaram. Pomislim na nju. Zamišljam kako spava na stomaku sa glavom na mojim grudima a ja je milujem po kosi. Album jednog starca kojeg obožavamo, oživljava mi puls, budim se. Starac peva o smeđokosoj, moli je da igra za njega, ispod meseca.
Igraj smeđokosa, igraj smeđokosa…zamišljam nas dvoje kako plešemo uz zvuke šumske tišine, samo mi osećamo muziku ptica…bailla morena…

,,25”
,,A ti?”
,,28”
,,Mlada je.”
Ne razumem kontekst. Više ne mogu da se fokusiram na partiju. Ne mogu više ni da emitiram poteze, jer mi napada kralja, moram da se sakrijem. Već je 22 potez. Napredujem, ne želim da izgubim večeras.
,,Jel voli prirodu?”
,,Volimo oboje, ona voli sve, prirodu, životinje, jutro…”
,,Kupićeš joj ruže. Tri ruže, ti biraš boju!”
Nađem se u čudu. Hana obožava ruže, otkud je to mogao da zna?!
I zašto tri ruže?
,,Znam da želiš da me pitaš zašto ruže i zašto baš tri ali znaš kakva su pravila. Prvo moraš da odneseš kraljicu, pa tek onda postavljaš pitanja. Uradi kako sam ti rekao i opiši joj svaku ružu koju joj daš, njenu svrhu i posvetu sa kojom je predaješ- rok je do sledećeg našeg viđenja!” , završava rečenicu i spušta kraljicu licem u lice sa mojim kraljem. Štiti je lovac, njen beli orao.
,,Mat.”
Kraj partije.
,,Gotovo je za večeras- popravljaš se ali vreme ti ističe, imaš još šest dana, bolje požuri!”
Krenem da se rukujem, ali to ne uspevam. Već je u svom svetu, ne obraća više pažnju na mene. I dalje ne znam kako se zove. Vraćam se, gužva nije više toliko nepodnošljiva. Svi su ispod tvrđave na koncertu maski. Tezga sa maskama prolazi na točkovima ispred mene. Svakakvih likova tu ima, betmen, veštice, tri-de maske u bojama i jedna neobična žuta maska. Lice je nasmejano na toj masci. Kupujem je, stavljam na glavu i šetam glavnom ulicom. Cigani prolaze trubeći neki narodni melos, atmosvera je novogodišnja iako je tek polovina godine. A onda uočim prodavca ruža. Nosi jedan oveći buket i viče. Hvali svoje ruže na glas. Prilazim, biram tri najlepše ruže, tri bele. Ima tu i crvenih i rozih ruža ali uzimam tri bele. Znam da voli bele i ne eksperimentišem.
Trčim sa ružama i maskom i uspevam da uhvatim zadnji bus u nepoznatom pravcu. Posle pola sata sam stigao, zadihan sa maskom na licu i ružama u rukama. Stojim ispred velike zgrade u kojoj leče decu. Okrećem broj.
,,Ljubavi šta radiš?”
,,Evo sedim sa koleginicama na terasi, pijemo kafu…e nećeš verovati neki ludak sa žutom maskom i buketom cveća stoji ispred klinike!”

Smeje se, čujem i ostale njene koleginice se smeju.
,,To sam ja ljubavi” , odgovorim i mašem joj cvećem.
,,Da, naravno da si ti, još kaži da mi upravo mašeš cvećem i možda ti poverujem, ti to nikad ne bi uradio, ipak si ti muškarac sa balkana.”
,,Dobro skinuću masku, polako!”
Kao što sam joj rekao, skidao sam masku veoma lagano. Nastao je tajac. Odjednom je nestala buka i smeh koji je dolazio sa terase. Strčala je i sada je stajala ispred mene. Ona u krvavoj uniformi, ja sa maskom i cvećem. Suze su krenule same.
,,Volim te mila.”
,,I ja tebe…hvala ti, učinio si me srećnom večeras” , i dalje plače.
Pričuvaću ti ove ruže kući, svaka ima nešto da ti kaže. Ova najmanja ti kaže da je ljubomorna na mene, malo veća da je ljubomorna na najveću a ova najveća ih leči od ljubomore. Ona je starija i mudrija ruža i kaže im da nema potrebe da budu ljubomorne jedna na drugu, jer će sve dobiti svoj dom uskoro…”
,,To je nešto najlepše što si ikad rekao ljubavi…”
,,Volim te mila” , poljubio sam je i krenuo kući sa ružama i maskom, a ona me je gledala i plačući se smejala. Čudno, ali počeo sam da shvatam njenu dušu. Bila je čista kao ove bele ruže u mom naručiju. Sedam u taksi. Starac je neki čarobnjak. Shvatio sam važnu lekciju večeras. Beograd mi se osmehuje a starac mi otvara oči.

Ljubav mora da se neguje.
Žene su osećajne… vole nežne stvari…