Bila je to šetnja, koja me podsetila na neki iskonski korak, na iskorak u postojanje. Boje kuća, ulice su počele da čine moju vezu sa ekspresionizmom. Neko izobličenje se nadnelo nad ovom scenom, ali bilo je to samo šunjanje sumraka po već postojećim pitanjima i odgovorima prolaznika.
Jedan pas je stajao i kao da ga je pokrila ona izmaglica i nedefinisanost oblika tako karakteristična za ekspresioniste. Ali zapravo, ja sam ga gledala krajičkom oka, zato je bio sav u obrisima, koji me još uvek prate i prate i ponekad ti obrisi zalaju da me trgnu iz letargije.
Ulice Beča, pitam se, zašto koraci postojanja odjekuju po njima i kada nikoga nema…. Uzela sam boju sa slika Egon Schiele-a i sada rukom takve boje stežem ono telo sumraka koje me fascinira i koje je i mlado i staro i fascinantno i razdražujuće i umirujuće. Hodam ulicom Schwindgasse, a imam utisak da po meni hoda čitava paleta Kirchner-ovih slika koje prikazuju grad. Dobro se snalazim, upijam sa svakim korakom distorziju i inovativnost Kirchner-ovih prizora.Čak mi se čini da sam tako izmešana sa Kirchner-ovim slikama , da iz te mešavine izvadih jednog gospodina koji će zauvek šetati ulicama Beča, ili je to umetnost sama u liku tog gospodina.
Odjednom ugledah plakat. Na njemu silne dimenzije života su se borile da napišu neki poziv na neku izložbu slika.Već svojim pogledom na taj plakat, učinih da je plakat sredio svoja slova i oglasio izložbu Egon Schiele-a. Tada shvatih da sam svojom šetnjom i svojim pogledima, izmirila boje Bečkih ulica sa bojama Schiele-ovih i Kirchner-ovih slika.