Bio je mlad i poželjan. Rado viđen u društvu boema i gradske elite. Zbog njegov- ih tamnozelenih krupnih i prodornih, uvek bistrih očiju, mnoge su žene patile.
Bio je drug i prijatelj, gospodin i baraba kad je to društvu trebalo i odgovaralo. Znao je da ima i da nema, da voli i da ga vole. Sa Ninom je provodio nezaboravne trenutke sreće, ljubavi i bola. Bila je ljubomorna na njega, na njegov šarm, na njegov um, na njegove atraktivne, vrele kraljice noćnih lokala i kasina.
Znao je i voleo da živi i da uživa u svakom trenutku života, koji mu se pružao. Često je putovao, odlazio i vraćao se i uvek su ga dočekivali uz osmeh, uz sjaj i raskoš koji je obožavao. Sa putovanja se nije vraćao praznih ruku. Znao je da izabere i da obraduje drage mu prijatelje i poštovaoce.
Bavio se nekim čudnim poslom i zanimanjem. Svi su znali i niko ništa nije znao o njemu. Bilo je nečeg mističnog u njemu, u njegovom ponašanju i ophođenju. Bio je “centar sveta” i kao da je predosećao kraj, brzo je živeo. Hteo je što više da ima od života. Živeo je brže od njega! Spremao se na put za Hanover, u Nemačku. Nije želeo da povede Ninu sa sobom. Dugo je i uporno insistirala, ali je znala da tu nema pomoći. Njegove odluke su bile brze i konačne.
Nije mu se išlo, a morao je da ide. Osećao je neku zebnju u srcu po prvi put u životu. Dugo je mahao na rastanku.
Uveče, u udarnom terminu, u vestima na državnoj televiziji udarna vest. -Naš državljanin iz neobjašnjivih razloga sleteo sa puta i zahvaljujući samo čudnim okolnostima ostao živ, ali sa zadobijenim teškim povredama. Ostaće paraplegija. Biće privezan za kolica i tuđu negu, koje se toliko užasavao i plašio.
Ninu obli hladan znoj i neverica. Noge joj se gotovo otsekoše i ona se bespomoćno skl- joka u fotelju pored televizora. Bezuspešno je pokušavala da pronađe njoj tako poznat i drag broj njegovog mobilnog telefona. Nije bilo odgovora ni signala. Samo tišina i neka hladna, zloslutna strepnja i bol. Njegov i njen pas Reks je danima cvileo. I on je predo- setio tragediju. Grebao je po vratima i stalno očekivao da mu se prijatelj i gazda pojavi na njima.
Posle nekoliko nedelja Nini su javili da se on oporavlja i da će se uskoro vratiti u svoju, rođenu zemlju. Vratiće se večernjim letom JAT-ovim avionom, u kolicima, invalidskim, na liniji Beograd – Hanover. Nina je odlučila. Čekaće ga na aerodromskom parkingu, ni sama neznajući kako će sve to preživeti, a moraće! Zaslužio je!
Žuti taksi je čekao ispred grandiozne zgrade našeg aerodroma. Najavljen je dolazak avi- ona, a zebnja u srcu je sve više rasla. Nina je nervozno šetala ispred zgrade, pokušavajući da upaljenom cigaretom zaposli ruke koje su se sad već vidno tresle. Srce joj je sve snažnije lupalo, da iskoči iz grudi.
Reks, koji je ostao u taksiju, svojim negovanim šapama je grebao po zatamnjenom, a čistom prozoru. Nervozno je cvileo, očekivajući da vidi svog prijatelja i gazdu. Da mu skoči u naručje, kao toliko puta dok ga je sačekivao sa dugih putovanja.
Vreme se natmurilo i neki sivi oblaci prekriše prostor oko aerodroma. Poče i neka sitna, hladna kiša nošena blagim vetrom. Spiker na aerodromskom stajalištu je najavljivao pristizanje aviona na letu Hanover-Beograd, ali Nina ništa nije čula. Njene misli i njena osećanja su se mešala sa željama i činjenicama od kojih bi tako rado pobegla.
-Nina! – začu se drhtavi glas, njoj tako drag i poznat.
-Eto, vratio sam se sa poslednjeg putovanja!
Naglo se okrenula i ugledala njenog princa u plavim, novim, elektroinvalidskim kolici- ma, okruženim medecinskim osobljem koje ga je pratilo na ovom putu.
Potrčala mu je u susret, a iz njenih krupnih, tamno-smeđih očiju su potekle bujice suza.
-Dobro mi došao ljubavi! – gušeći se od suza reče Nina i snažno, toplo i iskreno ga za- grli.
-Samo kad si se ti meni vratio, sve ćemo mi to zajedno preboleti. Više mi te niko neće moći oteti i odvesti!
Otvoriše se vrata žutog taksija i Reks uz gromki lavež polete iz sve snage svom prijatelju u zagrljaj. Gotovo da ga izbaci iz kolica. Velikim šapama ga je grlio i oblizivao velikim toplim jezikom. Kiša je već počela intenzivnije da pada, ali oni nisu marili za njene krupne, hladne kapi. Njima je bilo toliko toplo oko srca da su na kišu gotovo zabo- ravili.
Žuti taksi im priđe sasvim blizu. Smestili su se u udobna sedišta i krenuli put Novog Beograda. Napolju je po krovu taksija udarala kiša, kao što je i srce lupalo u njihovim grudima.
Često ih i sad vidim kako srećni i nerazdvojni u kolicima šetaju po Kalemegdanu uz budnu pratnju njihovog vernog Reksa, koji je kako čujem dobio male naslednike u kući njihovog prijatelja.