Svi se slažu u tome da je moj otac veoma sposoban i otmen čovek koji, kako vele, nadasve dobro poznaje život, i muku i bedu, te da zato i ima dobru dušu.
Još pre dvadeset godina postao je milošću nedokučivog službenik No 1 magistrata, bez obzira što su se neki slepci pozivali na principe etike i logike i opomenjujuća iskustva predaka.
Od samog rođenja pratila ga je sreća, što se za njegovu konkurenciju ne bi moglo reći. Priroda mu je snagu duha tapecirala elastičnim mišljenjem i nepresušnom ljubaznošću, te je u jendeku plemenite samopožrtvovanosti i brige spram bližnjem izvrdao svim podmetanjima lajavaca rešenih da ga na čistinu izvuku kako bi nauštrb njega predočili javnosti vlastite potencijale.
Breme je odgovornosti zajebano, i izdižući se iznad ličnih lagodnosti moj otac je samo zahvaljujući plećatosti mogao dobrovoljno da na sebe preuzima sve nove zadatke, s principijelnom nepokolebljivošću satirući neprijatelje prosperiteta i marginalne elemente zainaćene da iz budžaka svojih društveno štetnih života izvrgavaju ruglu trijumfalnu ideju napretka.
Oči su moje videle s kakvom su veličanstvenom provalom oduševljenja, u nerazdruživom jedinstvu s legitimnim predstavnikom svoje volje, na zborno mesto hrlili nosioci Fundamentalnih promena, ljubeći mu sliku i barjak, solidarno naumljeni da se jednom zasvagda kurtališu nesloge i neprelaznim demokratskim vrednostima i plodotvornim idejama Najvišeg tela homogenišu Društvo pravednika i ostvare svoj milenijumski san… I svesni odsutne važnosti trenutka, padasmo jedni drugima u zagrljaj, i da ne beše šačice pizdi u okolišu bili bismo načisto jedinstveni.
Borbi sa silama haosa i mraka posvetio je moj tata svoj život, u nesebičnoj službi društvenom boljitku, kao i svaki vizionar što je, i s jasnom svešću o kompetentnosti svojih ideala hodio je našom zemljom kao da mu je tatkovina, energično mobilišući zajednicu da u samopregoru istraje još malo, jer svetlije sutra, eve, e što nije svanulo.
Saradnici, koji su se poduže kod njega zadržali, besprigovorno vele da je čista šteta što takav gorostas živi u ovom vremenu mizernih mogućnosti, i da bi još moćnije potegao da mu delovanje nije ograničeno prekomernom slobodom potrošnog materijala kojem se mora ići niz dlaku (jer teško je svetinu uveriti da njihovi slučajni životi nisu krajnji cilj civilizacije i da proizvodnja svilenih gaćica što ih nose muke prošlosti ne opravdava) – a nazadnim elementima i neprijateljima demokratije što šušomulje »Doći će mu kraj« i misle da će dati bog te da takvog predvodnika nećemo skoro imati, lično garantujem da je to malouman optimizam i da se tako šta za njihova života desiti neće.