Priča je duša što luta kroz
prostore koji se nikada do kraja
ne mogu sagledati i shvatiti.
Filip David „Princ vatre“

Priča prva

Moja tetka Danica je imala četiri sestre i četiri brata. Jedan brat joj je poginuo u pančevačkom ritu, tokom II-og svetskog rata. Imao je sedamnaest godina. Zvao se Radovan. Od tada, sva prvorođena muška deca u familiji zovu se Radovan. Čak su nam se i teče, za koje su se naše tetke poudavale, uglavnom, zvali Radovan. Radovan je i najčešće ime na seoskom groblju. Svaki drugi spomenik se zove Radovan i ima neku lepu i mladu sliku.

Moja tetka je preživela rat i kao mlada se odselila u Beograd. Učestvovala je u izgradnji Novog Beograda, sa druge, naše strane Save, gde su se do tada nalazile samo močvara i trska. Sadila je drveće dužinom naših pruga i puteva, zajedno sa drugim omladincima. Sada toga nema, pa čim malo zaveje sneg putevi su nam neprohodni od velikih smetova, a i pruge nisu neke. Bila je u prisilnom karantinu tokom poslednje epidemije velikih boginja. U trideset devetoj godini rodila je ćerku Mirjanu, koja se, kasnije, udala za Radovana, sa kojim je dobila dvoje dece. Teča je bio nekako mali i crn, izgoreo, i brzo se izgubio iz života moje tetke.

Uvek kada sam odlazila u Beograd odsedala sam kod tetka Danice. Cela naša familija je na proputovanjima za more ili planinu boravila po jednu noć ili na par dana u Beogradu. Tetka nas je čekala skromno, ali raširenih ruku i otvorena srca. Ni toga više nema. Ljudi su sad nekako stisnuti, okrenuti sebi, a najčešća reč koja se čuje je „interes“.

Kada sam odrasla, dolazila sam kod tetke, dobijala ključ od stana i kretala u istraživanje Beograda. Tetka bi mi, uvek, pre polaska, spremila doručak i dala jabuku, za poneti. Tako, sa jabukom u tašni, saznavala sam da Beograd datira iz praistorijske Vinče. Da se kupa na suncu od trećeg veka pre nove ere, kada su ga osnovali Kelti i da je slovensko ime „Beligrad“ zabeleženo prvi put 878. godine. Prvi srpski kralj koji je vladao Beogradom bio je Stefan Dragutin. Nakon kosovskog boja 1389. godine, Stefan Lazarević je 1405. godine proglasio Beograd svojom prestonicom. Beograd je bio utočište mnogim balkanskim narodima, a i danas, u ovaj ekonomski centar, svi beže, iz svojih zabravljenih fabrika, kuća i sa pustopoljina u potrazi za hlebom i poslom. Lutala sam Slavijom, Kalemegdanom, istraživala i zaljubljivala se po Beogradu i u Beograd. Kopala po bibliotekama. Rvala se sa gradskim prevozom. Zastajkivala i osluškivala subotnju tišinu u Knez Mihajlovoj ulici oko devet sati ujutro, i popodnevnu buku na istom mestu i u istom danu.

Volela sam jednog Marka i sa njim se viđala u najstarijoj beogradskoj kafani „Znak pitanja“. Danas razmišljam gde sam posejala sve ove godine, pored svih onih s kojima sam mogla da provedem život i tumaram prestonicom. Da budem uspešna poslovna žena i okačim svoje ime na Facebook kao direktor neke firme. To je danas tako popularno. Možda sam i ja tražila svoga Radovana, pa kada ga nisam našla, bez njega nisam mogla da se radujem u Beogradu.

Nakon svakog takvog izleta čekala me je tetka, a kasnije i Mira. Tetka je rano otišla u penziju i njih dve su zajedno kuvale: razne supe i variva, segedinski gulaš, vojvođanske paprikaše, đuveče. Njihov stan u srcu Beograda mirisao je na dom.

Priča druga

U mom rodnom selu imala sam drugaricu Rozaliju. Ona se udala za Braneta, nesvršenog studenta medicine. Tokom devedesetih godina odselili su u Beč. Izrodili su decu. Proveli su život kučeći se i trudeći se da opstanu. Ponekad su dolazili u selo. Nikada nisu pričali o svemu onome što može da se vidi u Beču. Nisu znali da reč Vienna potiče, verovatno, od Vedunia, što je, zapravo, bio naziv keltske naseobine koja se nalazila na mestu današnjeg grada. Značenje keltskog naziva je – potok u šumi. Grad je postojao u vreme Rimskog carstva i za vreme Huna. Nisu puno uživali u znamenitostima Beča, niti su se prisećali, hodajući njegovim trgovima i prelepima ulicama, da su Beč i Austriju proslavili Habzburgovci, Mozart, Betoven, Šubert, Brams, Štraus, Sigmund Frojd. Ali su zato znali specijalitete iz vremena kada je Austrija bila carevina, na primer, mađarski gulaš („Ungarisches gulasch“) i srpski prebranac. Rozalija je sve to kuvala u svojoj drugoj domovini i njihova deca su bila presrećna, poredeći svoju majku i njenu kuhinju sa veštinom kuvanja majki njihovih drugova, jer u zemlji raznih specijaliteta (šnicli, kuvane govedine s povrćem) nije uobičajeno da se žene puno motaju oko šporeta.

Priča treća

Ja danas živim u Novom Sadu. Nikada nisam bila u Beču. Uvek sam mislila da je Beč za one koji nemaju ništa ili imaju puno para. Dok vozim auto star dvadeset godina razmišljam da iznesem bračni krevet iz svog stana i uselim Jovana, da zajedno preživimo do njegove penzije, izdavajući njegov stan. Možda će nam se posrećiti, pa neće promeniti zakon i pooštriti uslove penzionisanja. On, verovatno, nije onaj pravi, ni on se ne zove Radovan, ali tako lepo kuva pasulj i segedinski gulaš, pa kuća miriše na dom.