Plava, pegava devojka, uveliko stasala da nekome bude mlâda ili majka, uvidevši prednosti života u većem gradu, odlučila je da se vrati u svoje rodno mesto, zagađeni gradić koji apatično spava na radioaktivnoj ravnici. Ne uspevši da se zaposli ni kod kuma, kojem doduše preti zatvor zbog pranja novca i svakojakih malverzacija, od besa i nemoći prijavila se da radi na njivi tokom letnje sezone kako bi sakupila novac za plaćanje telefona koji već dva meseca nije u funkciji, za plaćanje struje koju samo što nisu isključili i ostalih sitnica. Ostaće joj čak dovoljno novca da kupi i jednu majicu i gaće kod Kineza. Računala je koliko traje sezona i koliko bi se tu novca moglo zaraditi, ljubazno zamolivši boga da je pozovu, jer nema strica u Nemačkoj niti tetku u Australiji, niti ikog svog ko bi joj mogao pomoći.
Zdravlje joj je već u dvadeset petoj narušeno, ničim drugim nego disanjem. Pluća je svakodnevno stezaše, a gornji, prednji zubi klatiše se na jeftinoj protezi. Neko bi rekao da je sve ovo nemoguće, ali Balkan je čudo, zar ne?
U pola pet izjutra sat je pištao kao očajnik pred vešanje. Podigavši tromo telo, navukla je nešto na sebe, ponela maramu i krenula na kopanje. Sunce probadaše svaku pegu na njenome licu, svaku poru, nos i oči, te ne mogavši više da stoji povijena, okretala se levo-desno ne bi li izabrala pravi trenutak da sedne, a da je niko ne vidi. Topla voda joj se slila niz grkljan i istog trena počela je štucati. Sve što bi izgovorila izazvalo bi podsmeh i ruganje nepismenih kolega i isto tako nepismenog šefa koji je obletao oko svačije korpe i marame. Ukoliko bi se postidela ili uplašila, devojka bi počela mucati. Tako je još od petog razreda osnovne škole, kada joj se, kako je često komentarisala, nešto dogodilo, ali se nikako nije mogla setiti šta. Sada štuca zbog zgrčenog mišića u nedrima, a muca od stida, te su radnici oko nje, naglas groktajući, otežavali mogućnost da se smiri i sredi. Povisivši ton kroz zajedljivi smeh, nadređeni je opomenuo samo nju. Požurivao ju je da radi više nego do sada. Bila je zanimljiva ta predstava, štuc-muc kombinacija jedne paćenice povijene nad redom crnog luka.
Prošlo je nešto više od nedelju dana. Nokti na rukama behu joj crni i izlomljeni. Prljavština se duboko urezala i podsećala je na to da je i sutra radni dan, iako je nedelja. Za nju ovog leta nema sunca. Kod kuće bi je sačekala majka, obogaljena još kao devojka, ali veoma sposobna i pametna. Pametna toliko da stalno urla i kuka kako bi drugi radili čak i ono što i te kako može, a uveče, kada svi legnu, iskradala bi se iz stana i sa Aktivom žena odlazila na pijanke i igranke. Devojka je grlila svoje lude mačke i uspavljivala se brojeći sopstvene suze i redove tuđeg luka.
– Da se nisi toliko ugojila rek’o bi da si pocrnila, al’ ovako ništa. – reče mali crni čovek, tek tako naglas, pravo u njeno crvenilom išibano lice.
Zbunila se. Ništa joj nije bilo jasno. Kakve to ima veze jedno s drugim? Okrenula se, pomislivši na plaćene račune i novu kinesku majicu. Čišćenje tek izvađenih glavica se nastavlja.
– Alo mala! A bi l’ ti malo odmorila i sela kraj mene? A jesi lepa iako si debela! A ha ha! – nastavio je mali crni čovek.
– Ignoriši budalu! – pomislila je u sebi.
Njeno lice, izgubivši boju, namrgodilo se kao nebo pred prolom oblaka, kao pas koji reži na parče mesa koje ne može da dograbi.
Svanuo je još jedan šugav dan. Fabrike ispustiše svoje otpade u reku, ljudi se uveliko pakovaše za sunčanje, a poneko se pripremao i za bućkanje, s tim što su takvi optimisti išli na drugi kraj reke, tamo gde nema toliko toksina, ali zato ima mulja do kolena i đubreta do mulja koje nanese vetar sa obližnje deponije. Njeno leto je jedino pravo. Ona se sunča dok radi, usred posla! Prošlo je mesec dana i vreme je isplate nadničara. Tog dana svi behu nekako nesvakidašnje i izveštačeno fini. Radnici, jer se raduju novcu, a poslodavci, jer se raduju što ga neće dati. Morali su ublažiti stvar po kojim osmehom kako bi radnici lakše podneli vest. Radilo se punom parom, toliko da im je para počela izlaziti na uši. Devojku počeše peći obrazi od suza. Koža na prstima, ukrašena kraterima, beše joj zarivena u korpe sa blatnjavim povrćem. Nije mogla da dočeka dva sata. Tada se prelazi na voće, koje se iz daljine naziralo kako pleše po blagom vetru i zove u zalogaj. Gladna je. Bila je svesna da ne sme da jede na radnom mestu, već da se samo sme sunčati, ali je ipak čekala da otkuca dva, da posle pauze od pet minuta pređe na sočne voćke. Krenula je prva i čim je stigla počela je raditi brže od svakog berača u istoriji branja. Šaka u korpu, šaka u usta. I spustivši maramu da joj sa glave pada na izgorela ramena, sakrila je ispupčene obraze. Na svu sreću niko je nije opazio u krađi.
Letnja sezona je okončana. Javili su joj da će se isplate vršiti u petak i da dođe na tu i tu adresu u sedam časova pre podne. Ne beše kraja njenoj sreći. Kontaktirala je ženu iz druge grupe nadničara i saznala da zaista isplaćuju. Sada nema brige. Čeka je dobrih pedeset hiljada, ako ne i više. Isplatilo se sunčanje. Isplatile su se suze, ispečena koža koja se svake noći lepila za posteljinu.
Petak. U pola sedam papuče veselo lupkaše po stepeništu zgrade. Podigla je glavu, koračajući samozadovoljno ulicama svog rodnog gradića, uživajući u mislima svetle budućnosti.
– Dobar dan. – rekla je na ulasku u prostoriju, sačekavši da joj gospodin u teget košulji klimne kao znak da može da uđe.
– Dobar dan i vama. – hrapav glas doleteo je do njenih školjki, ali bez naznake da može da pristupi. Umesto toga, teget košulja se približila njoj. – Idite u kancelariju druga vrata levo, tamo su isplate.
Nije se dala uznemiriti. Grubost tog čoveka nije joj spustila glavu. Odlepršala je u pravcu isplate nadnica. Prvi put u životu radila je takav posao. Bila je šef magacina jedne velike i uspešne državne firme koja je u toku privatizacije otpustila stotine radnika, pa i nju. Glad ne zna za čast. Možda njeno samopouzdanje nije kao nekad, možda ju je bilo sram što radi na njivi, ali to je nije sprečilo da radi. Na kraju krajeva, čast je raditi bilo šta, sve dok je pošteno, ali kao što rekoh na početku ove priče, dvadeset i prvi je vek, i potom, Balkan je čudo.
Nakon što je izgovorila svoje ime i prezime, gospođa je potraži na spisku, olovkom otkači redni broj pod kojim beše zavedena i uruči joj papir na kojem je pisalo: «52.400 din. Žensko.» Potom njen svojeručni potpis i pečat. Stavila joj je ruku na lopaticu, u znak da treba da je isprati.
– Siđite u podrum, evo ovuda do kraja. Na šalteru magacina predajte ovo.
– U redu. Hvala vam puno. – izgovorila je kroz osmeh.
Prišavši pultu zaigralo joj je srce pri pomisli na toliki novac koji će biti u njenim rukama. Iako je znala da će to trajati svega nekoliko sati, dok ne poplaća dugove prema državi, a sada i prema ljudima, bila je zadovoljna i srećna. Uspela je.
Vrata limene kante se otvoriše i muškarac u belom mantilu, držeći u obe ruke po jedan džak, upita je da li je došla kolima kako bi joj pomogao.
– Molim? – zgranuto ga upita. – Šta je to?
– Vaša zarada gospođice. Dobili ste hulahop čarape raznih boja i veličina. Isplaćuju kompenzacijom.
– Da li ste čuli da igde na svetu Pošta prima čarape umesto para?
Čudan je to gradić, čudna je ovo država. Svašta čovek može videti i čuti, ali ne, Pošta ne prima čarape. Zamislite!
– dec 14, 2010
Kontaktirajte nas:
PRATITE NAS: