Oca Mijajila nije upamtio. Saznao je u Istorijskom arhivu da je bio narodni neprijatelj, da je lišen slobode, građanskih prava i da je konfiskovana imovina: velika kuća na dva boja i tri lokala u centru. Kuću su podelili na četiri stana i poklonili ih vojnim licima – komunistima. Lokale pripojili društvenom preduzeću Univerzal.

–Od narod za narod, život je krug – čulo se tih dana u pocrvenelim intelektualnim krugovima. – Oteto – prokleto – radovala se sirotinja spremajući se da okopava duvan na obližnjim društvenim njivama.
Majku je izgubio veoma rano. Nije je upamtio da ne bi celog života cmizdrio. Od komšija, udarnika i gradskih crvenih Kmera, dosta kasno, kada se tobož vratila demokratija, saznao je da je kopile, da je majka, da bi spasla oca, morala da podigne suknju tadašnjem isledniku. Nisu hteli da kažu od koga, ne želeći da se mešaju u porodične odnose.
Bio je dobro dete, naročito otkako je pošao u školu jer tetka nije davala da skida pionirsku maramu ni kad spava. Odličan đak, vukovac, zamalo da ode na prijem kod druga Tita, ali direktor je bio pragmatičan, savetovao je da za prijem kod maršala priprema svog nerođenog sina. Tetka je bila oduševljena:
–Tada će drug Tito imati sto i kusur godina.
U srednjoj školi opet je bio najbolji đak i nakon završenog trećeg razreda primljen u Savez komunista Jugoslavije. Tetka je letela po kući, tog dana spremila je za mladog komunistu kraljevsku tortu.
–Sada, niko ne može da ti stane na put!
Upisao je političke nauke i kad se opredelio za žurnalistiku, tetka je danima gledala u izlizani patos, kvaseći ga suzama i brišući vrelim uzdasima. „Nikad domaćin nećeš biti, osuda je to na pravdi mojih želja i očekivanja“ – ispratila ga je smejući se cinično mačoru Prcku koji je odjurio za mačkom obnevideo od februarskog plača koji ga je spopadao svakog dana.
Studirao je i završio žurnalistiku, bio jedan od najboljih studenata. Poznat i priznat kao mlada ispičutura koja ne ume da prebroji čašice vinjaka.
Završio je studije da bih obradovao tetku, krenuo da piše za prestonički dnevnik i uživao u pomisli da se svet okreće oko njega. Praćen je uredno od DB-a i pojavu pluralizma dočekao kao vatreni opozicionar. Izgubio je državan posao, okrenuo se privatnom. Nije se snašao u podeli novca raznih donatora. Njegova uloga u žurnalistici svela se na sporednu kojoj se svakodnevno naručuju željene teme. Da bi preživeo prodavao je jeftine parfeme i farbe za kosu iz kataloga sumnjivih privatnih firmi.
Učestvovao je u osnivanju jedne opozicione partije, ali je provalio da je stranku osnovao DB i da ih je kontrolisao njihov vodeći funkcioner pod pseudonimom Sjenica. Pljunuo je u ogledalo – u sebe i profesiju.
-Nabio si u kraj veka 30 i kusur godina. Šta čekaš, da crkne mačor Prcko i nabaviš drugog i nazoveš ga Slinavko – ustresla se je tetka.
Završio je s glumom kada se setio da je od tetke saznao da mu je otac brat od dede Zafira, islednik UDBE, Todor. Važno je da je ispunio bratovljevu molbu da se nastavi loza i ime. Sve je došlo na svoje mesto. „Gde je čvorište, moja mrtva tačka“?, vrzmalo mu se danima u glavi.
A, onda je došla ona – Marija. Njegova Munja.
Kucajući na vrata po stanovima izašla je visoka devojka u farmericama, dugačkih, tankih nogu, crne ispravljene kose, koja je padala na ramena, bledog lica s prirodnim crvenilom na jagodicama.
–Koga tražite – gledala ga je nezainteresovano.
–Prodajem robu, po katalogu… – drhtao je.
–Bobane-e-e-e! – vrisnula je.
Uplašila ga je. Primetivši, brzo je zacvrkutala:
–Marija iz sedmog dva, sećaš se ekskurzije na Ohridu.
Kako se ne bi setio prvog poljubca, brojanja zuba uz kikotanje, sa strahom nežno opipavanje tek napupelih dojki.
–Divan si, divan – obletala je.
Dao joj je poklon, neki jeftin parfem koji je prodavao, poljubio u obraz, osetio kako drhti, dobija napadno crvenilo u licu. Uvela ga je u prostranu sobu. Letela je kao leptirica. Obula je čizmice. Hodala je njišući kukovima kao na modnoj pisti. Zabacivala je kosu u stranu kroz izdužene, bele, s plavičastim žilicama prste, slala poljubac duvajući i pazeći kako bi se zalepio na njegovom licu. Stajao je kao okamenjen kip neke iščezle drevne civilizacije. Gledao kako spada zmijski svlak i sve miriše na prezrelo vino.
Setio se je, u Ohridu sedeći na klupi, zagrljeni, maštala je da postane manekenka. Smejao se je, ludački se je smejao. Ustala je i krenula da korača pored jezera. Njena senka prelivala se u odsjaju jezerske vode koju je napadala bledo žuta svetlost svetiljka na keju.
Sedeli su, popričali o dosadašnjim životima i shvatili da su sami i ranjivi. Nesvesno je došao dan da nastave njihovu davno prekinutu dečačku ljubav.
Došavši kući razbio je ogledalo prošlosti. Zaronio u srcu, duboko. Tragao za svetim u sebi kako bi poznao ljudsko oko sebe. Za Afroditom, Atenom, Hebom, Elenom… Za zaljubljenim srcem kraljice Karije, Artemizijom, izabranicom srca puluvarvarina Mausoleja. Za osmehom šalterske službenice na železnièkoj stanici u Solunu, koji me je otpratio čežnjivom lepotom i strašću besmrtnih helenskih umetničkih zanosa Praksitela i Skopasa. Nije prestajao da sanja Munju.
Snevao je o pramenovima kose načičkanim bademima i lešnjacima; brojeći zvezde, brojao želje na večernjem nebu iznad Sredozemlja, unosio se u oči zobljući odsjaje maslina u njima, osećao milovanja zrelog meseca pod senkama palmi, ispijao nektar raspuklih smokvica sa napućenih usana, rasutih po netaknutoj, peščanoj obali zapenušanog mora, mirisao kritskim vinom raspaljena bedra device, sisao prezrele urme na grudima prvorotkinja, tonuo u erotski san iščezlih kurtizana sa tvrđave iznad Korintosa, budio se u hladu rascvetalih limunova, pomoranxi i mandarina drevne Mikene.
Marija Munja, početak smisla u besmislu. Večiti trag na putu pred iskušenjem. Bili su u platonskoj vezi mesec dana. Padala je kiša te večeri. U njegovom stanu dobovanje kapi pretvaralo se u svečanu simfoniju praiskonskog venčanja.
Zvala ga je pravilno savijajući kažiprst. Kao u bunilu pružio je ruku i provukao kroz njenu kosu. Trudio se da oseti dodir tako blag kao kad paziš da ne povrediš nešto nežno. Dodirnuo joj je kolena rukama koje su se tresle kao prut na vetru. Blago raširio tanke, kao sneg bele nožice. Naginjući se, polako prilazio sve bliže njenom telu. Počela je da nadima grudi od radosne pohote. Ušiljene bradavice samo što nisu pljusnule krv. Osećao je ovlažene ptičje poljupce koji su klizili niz telo. Usta puna nektara koji je sakupljala vrškom jezika sužavajući krugove do tačke spajanja, nisu dozvolila dve reči, mucave, grcave, koje bi joj saopštio da je njen i telom i čulima. Osetio je koliko joj znači: volim te! Nije mogla da obuzda pohotu. Nagnuvši se, lebdeći raširenih ruku, obmotao se kao zmija oko njenog raspremljenog, raspomamljenog tela. Ušao je lagano u njenu unutrašnjost, mic po mic klizio preko toplote žara koje donose čudesa zapretena u neobuzdanosti zrele žene, spremljenoj za onog koji će doći u snu i na javi. Propinjali su se ritmično, ravnomerno njihajući uspaljena, oznojena tela. Stenjali kroz zašećerene suze, cvileli u blaženstvu greha, grizući jabuku iz Edemskog vrta, podvriskivali od zadirkivanja strasti. Stresajući sa sebe prizemno životinjsko parenje sakupljali su, ali nisu sakrivali seme plodnosti. Sisali su prezrele sokove s delova kože koji su se u zanosu uma prelivali puteni i beli. Cmakali se nerazumni, ne brojeći, opušteni trenucima sudbinom nanete radosti, smejali naivno, zamišljali kolevku i novorođenčad čiji prvi smeh podilazi roditeljskom nagonu i otvara dveri smislu iskupljenja. Nisu se skidali jedno s drugog. Okretali se na bok, ukrug, šetali sobom u jednom telu, sjedinjeni u duhu Erosa. Sve je praćeno detinjim zanosom, smehom iz majčine utrobe, dečjim začikivanjem stidnih mesta. Spojeni, slepljeni, hteli su da budu jedno što je više moguće. Trajalo je to ko zna do kad. Smoždeni, jedva su se radvojili i ležali raširenih nogu i ruku, ispražnjeni i razgolićeni do srži, zureći u plafon. Jedna reč bila je dovoljna, spremna da razreši sve.
-Molim te, ne idi iz moje duše – zavapio je.
Ispunila je molbu, venčali su se u Sabornoj crkvi, u prisustvu tetke koja se neprestano krstila, šaputajući reči njoj znane molitve: «Pu pu pu»… Za kuma je odbrao druga iz Gimnazije, poznatu Sjenicu da bi u budućnosti njegova deca imala sigurnog i revnosnog pratioca, njegovog tek rođenog sina Cajzlu.
Kad im se rodio sin, pročitao mu je misli:
-Mijajilo nek se zove. Mijajilo Vranjski kako će to gordo da zvuči – cvrkutao je.
Za malo da se ubije od izliva radosti zbog rođenja Mijajila. Nije to bilo obično rađanje. Pucao je u vis od sreće, za uspone i padove koji će se u prostoru pretvoriti u energiju koja će pronaći svoju putanju u kojoj neće biti zvezda padalica.