GOSPODIN
-Dragana Ranđelović (1979), profesor srpskog jezika i književnosti, Despotovac
Zamišljenih lica jedu čokoladu punjenu jagodom. Gledam njihova musava lica, braonkaste zube i raširene oči. Bečka čokolada najslađa je mojim devojčicama. Hteo bih da zadržim taj trenutak kad im pružim ogromnu čokoladu u žutom omotu, a one rašire oči, zgrabe čokoladu i zaborave i da me zagrle.
Volim ženin osmeh na punu kesu čarapa, na konzerviranu hranu, čvrsto upakovane začine, dovoljnih za tri-četiri meseca. Strpa to u špajz i spavaću sobu i odatle vadi i šepuri se pred komšilukom. Kad prođe tri meseca i ostane pri kraju zaliha, ona uzima sve ređe, samo za posebne prilike, čuvajući i poslednju limenku nareska, dok ne dođem ponovo.
I kada dođem ponovo, gledam njihova radosna lica. Devojčice se hvale u školi kako imaju novu tašnu, majicu ili patike, a žena na poslu maže samo moj ruž. A kad dođu komšinice, one se razmeću punim kesama istih čokolada ili donjeg veša.
Kupljenih na rasprodaji, deset za deset evra, zato su istog dezena, boje i ukusa. One to ne znaju. I ne moraju da znaju. Širokim pogledom raduju se punoj kesi bilo čega.
Obavezno dotrči komšiluk i rodbina kad god dođem. Iako ostajem samo nekoliko dana, zadržavaju nas dugo i sede do kasno u noć. Gledaju kako izgledam, gledaju moju kožnu jaknu, nove cipele. Traže nešto staro, pocepano, iznošeno, ali to kod mene neće naći. Sve je kod mene novo kad dolazim u rodni kraj. Samo ih čujem kako cvrcnu jezikom o vrh zuba i kiselo mi se nasmeju ako im uhvatim pogled. A onda mi se zajedljivo obrate.
-Bečlija, a kako je tamo?
Uf, kad me pitaju. Ja sam za njih gospodin čovek. Mrzim što je ovde sve prljavo, što su ljudi prljavi, nevaspitani i zavidni. Samo kukaju na pare i ništa ne rade. Trče sa bolovanja na bolovanje. Piju kafe i sunčaju se na terasama. I zavide mi što sam tamo. Snebivam se nad ljudskom glupošću i nevaspitanjem, pred njima se glasno pitam kako je moguće da se sve tako promenilo otkad sam tamo (kao bilo je idealno dok sam bio ovde), pitam se kad ćemo više i mi da se sredimo i uđemo u Evropu i čudim se, čudim.< I oni se slože, potajno me mrzeći. Nekad i pitaju da im pomognem. Ja kažem da ne mogu. Nemam vremena. Ja sam zaposlen, imam puno obaveza. Otkud znam da li si dobar čovek, da me obrukaš tamo… A lažem. Kako bi ikoga i smestio u moju garsonjeru? -Straße Rennweg! Taksista klimne glavom. Jugović, sigurno, al’ neće da kaže. Umorno gledam kroz prozor taksija na veliki grad. Svetla neona lome se na prozoru auta, žmirkam pred njima okupan anonimnošću. Kroz trepavice buljim u fasade i ljude, za malo zaspavši na zadnjem sedištu. Jedino što me drži budnim je sećanje na osmeh mojih devojčica kada sam im obećao da ću im doneti pravu Barbiku. Kiša pada na umorni grad, a ja teglim kofere, žurim, jer rano moram na posao. Moja zgrada je zabačena iza velikog igrališta i neke škole. Prelazim preko mračnog travnjaka, zajedno sa polupraznim koferima u rukama. Zgrada miriše isto, na beton, sivilo, zid. Nemamo lift, jer stanari nisu tražili. Vučem kofere niz stepenice stare zgrade, znojeći se pod pazuhom. Hodnik je prazan, iza vrata stanova ne čuje se televizor i ne miriše zaprška i uštipci. - Nachbarn zu stoppen! Ich schaltete..... das wasser ... bezahlen! Nun, ich werde zahlen..... morgen abend, wenn ich zur arbeit kommen ... bitte! Kako sam se smejao kada sam prvi put na vratima komšijinog stana ugledao prezime Svaler! Pričam ženi i ona se smeje. Imam pravog švalera u zgradi. Tek kada je umrla, saznao sam da je u pitanju vremešna žena i da je živela sama. Eto ti ga sad! U mom Beogradu bi znali i koliko zuba ima u vilici. Ovde se komšije ne zovu na kafu. Ni rame ne smeš u prolazu da im očešeš, ljute se. Uglavnom sagnem glavu i gledam svoja posla. I oni isto. Volim kad bacim kofere na veliki bračni krevet u spavaćoj sobi. U stvari, to je i dnevna soba i kuhinja i trpezarija. Kupatilo je levo. Tu živim. U stvari, samo spavam, jer kući i dolazim samo uveče. Iz prve smene odmah trčim na drugi posao i nemam vremena da dolazim kući. Bacam se i ja na krevet i širim ruke iznad glave. Umara me put. Sve se nadam da ću jednog dana ići avionom. Taman kad zaradim, spakujem se da idem u posetu. I šta, kupi poklone, ostavi malo njima tamo... ode novac. I ja opet giljam autobusom. Ništa, istuširaću se sutra, kad dođem sa posla. Poznajem jezik, dovoljno. Čini mi se i previše. Doduše, ne govorim mnogo na poslu. Gazde ovde ne vole da pričaš. Uzimaju naše jer smo uvek bili dobri radnici. Kažu, sve bi radili za pare, a opet smo gospoda. Pristajem, pa šta ću. Ionako sam ovde sam. Žena i ćerke su ostale, jer nemaju strpljenja, kažu. A ja imam. Već sam nekoliko poslova promenio, potpuno bespotrebno. Svi su isti. Drži četku za ribanje, krečenje ili pranje. Biraj. Ovog meseca ribam i krečim. Jedna baba mi je dala bakšiš, jer sam joj oprao prozor koji sam umazao farbom kad sam farbao sims. Pre podne ribam pod u kuglani. Dobijem i šniclu za ručak. Gazdarica, mlađa žena sa ogromnim grudima, nasloni prst na usne svaki put kad mi priđe neki Austrijanac. Kao, da ne zaboravim da ne govorim ništa, shvatili bi da sam jugović. Ja se pravim da mi je svejedno šta mi je pokazala, jer dobro plaća i uvek odmah, u kešu. Ni jedan posao nisam radio, a da nije neko vreme bilo na crno. Od tri godine, koliko sam ovde, najviše godinu ako imam staža. I ne smeta mi. Više para u džep. Ne znam gde je opera u Beču. Nikada nisam bio. Ne znam ni da li ima neki muzej. U Prateru sam bio jednom, kad sam došao, ujak me poveo kad je vodio klince. Od tada i nemam vremena da idem. Moje ćerke nikad nisu bile ovde, gde bi ih i stavio u ovaj ćumez. Kad odem kući, one mi sednu u krilo i ja im pričam šta sve ovde ima. Lažem. One i ne znaju, nisu nikad bile. Tako, neiživljena dečurlija otvorenih zenica gleda u moje usne dok izmišljam pred njima ogromne zgrade, prodavnice i luna-park. Maštaju da dođu jednom ovde. A ja maštam da se vratim jednog dana tamo i zaboravim. Tako, vozio sam se na Točku. Ha! Pogled i sve je super. Ama, samo što nisam zaspao. Kao, sporo se vrti i ti gledaš panoramu Beča. Super. I šta sam video? Grad noću. Eto ti. Bilo koju razglednicu da kupiš videćeš isto. Vodio me ujak i u tunel strave i veliki brod koji se ljulja toliko visoko, da sam povratio kada sam sišao. Šta je tu dobro, ne znam. Važno, upisao sam da sam bio i u Prateru. Čisto je. Volim kad operu ulice, tad udari neka svežina. Žurim na posao, a perači ulica se sklone da prođem. Gospodin čovek! Jugovići, sigurno, al’ ne pričaju. A ja se pravim da sam neki Austrijanac, biznismen, pa se uspijam. Ne znaju oni da sam običan jugović, sa prljavim noktima, koji žuri da riba bečke klozete. Pravim se da sam još i srećan što idem na posao. Lagano hodam, skoro skakućem. Tako preskočim dve-tri barice i uletim u gradski autobus. Uvek, brate, žurim. Jedva se umijem kad ujutru skočim iz kreveta za posao. -Ich habe eine karte .. blieb in der anderen hose. Dobro, nekad i platim kaznu. Manje nego da plaćam mesečnu povlasticu. Uštedim. Imam jednu teglu gde držim sitniš. Od toga mesec dana kupujem hleb. Jednom mesečno odem u kupovinu na veliko i tako uštedim. Kupim brdo hrane, sve što je na popustu. Konzerve, smrznuto meso, polugnjile banane. Ovde je staro ono što je stajalo duže jedan dan, pa mu spuste cenu. Tako kupim sve jeftinije i uštedim. Ma, možeš svuda da uštediš, nema brige! Dovučem se u stan tek uveče. Umoran, prljav, gladan. Ručao sam na poslu, ždraknem možda neki narezak ili kobasicu. Ne kupujem hranu u malim prodavnicama, niti u restoranima. Nikada u kafani u Beču nisam ni jeo. Sve je ukusno kad si umoran i gladan, ne pravim pitanje. Okupam se na brzinu, ne potrošim mnogo vode. Grejanje ne palim. Ionako, dok se peć zagreje, zaspim. Štedim. Ali ne zaspim tako lako. Prevrćem se dugo u krevetu. Molim se da svane dan, lakše mi. Dok čistim bečke klozete ne mislim mnogo. Ni na ženu, ni ćerke. Radim i ćutim. I brojim. Koliko sam uštedeo, koliko ću sledeći put da kupim. Čokolade svima, farmerke, patike, ženi cipele, polovan auto, možda i novi nameštaj. I tako mi brže prođe radni dan. Noću? Noću ne mogu, brate, da brojim. Usučem ruke u rukave i ćutim. Gledam nebo kroz prozor i nadam se. Nadam se da će svanuti i da više neću biti sam u ovom velikom gradu i da više nisam ovaj prljavi jugović. Da radim u firmi, na belo, da imam radno vreme i fiksnu platu, plaćam račune i ne brojim sitniš. I da sam građanin Beča. Gospodin.[/et_pb_text][et_pb_text _builder_version="3.17.6" text_font="||||||||" text_text_color="rgba(0,0,0,0.7)" text_font_size="15px" text_font_size_phone="13px" text_font_size_last_edited="on|phone" max_width="20%" max_width_last_edited="on|desktop" module_alignment="right" custom_margin="40px||40px||true" custom_padding_tablet="|20px||20px||true" custom_padding_phone="|15px||15px||true" custom_padding_last_edited="on|phone"]
Volim ženin osmeh na punu kesu čarapa, na konzerviranu hranu, čvrsto upakovane začine, dovoljnih za tri-četiri meseca. Strpa to u špajz i spavaću sobu i odatle vadi i šepuri se pred komšilukom. Kad prođe tri meseca i ostane pri kraju zaliha, ona uzima sve ređe, samo za posebne prilike, čuvajući i poslednju limenku nareska, dok ne dođem ponovo.
I kada dođem ponovo, gledam njihova radosna lica. Devojčice se hvale u školi kako imaju novu tašnu, majicu ili patike, a žena na poslu maže samo moj ruž. A kad dođu komšinice, one se razmeću punim kesama istih čokolada ili donjeg veša.
Kupljenih na rasprodaji, deset za deset evra, zato su istog dezena, boje i ukusa. One to ne znaju. I ne moraju da znaju. Širokim pogledom raduju se punoj kesi bilo čega.
Obavezno dotrči komšiluk i rodbina kad god dođem. Iako ostajem samo nekoliko dana, zadržavaju nas dugo i sede do kasno u noć. Gledaju kako izgledam, gledaju moju kožnu jaknu, nove cipele. Traže nešto staro, pocepano, iznošeno, ali to kod mene neće naći. Sve je kod mene novo kad dolazim u rodni kraj. Samo ih čujem kako cvrcnu jezikom o vrh zuba i kiselo mi se nasmeju ako im uhvatim pogled. A onda mi se zajedljivo obrate.
-Bečlija, a kako je tamo?
Uf, kad me pitaju. Ja sam za njih gospodin čovek. Mrzim što je ovde sve prljavo, što su ljudi prljavi, nevaspitani i zavidni. Samo kukaju na pare i ništa ne rade. Trče sa bolovanja na bolovanje. Piju kafe i sunčaju se na terasama. I zavide mi što sam tamo. Snebivam se nad ljudskom glupošću i nevaspitanjem, pred njima se glasno pitam kako je moguće da se sve tako promenilo otkad sam tamo (kao bilo je idealno dok sam bio ovde), pitam se kad ćemo više i mi da se sredimo i uđemo u Evropu i čudim se, čudim.< I oni se slože, potajno me mrzeći. Nekad i pitaju da im pomognem. Ja kažem da ne mogu. Nemam vremena. Ja sam zaposlen, imam puno obaveza. Otkud znam da li si dobar čovek, da me obrukaš tamo… A lažem. Kako bi ikoga i smestio u moju garsonjeru? -Straße Rennweg! Taksista klimne glavom. Jugović, sigurno, al’ neće da kaže. Umorno gledam kroz prozor taksija na veliki grad. Svetla neona lome se na prozoru auta, žmirkam pred njima okupan anonimnošću. Kroz trepavice buljim u fasade i ljude, za malo zaspavši na zadnjem sedištu. Jedino što me drži budnim je sećanje na osmeh mojih devojčica kada sam im obećao da ću im doneti pravu Barbiku. Kiša pada na umorni grad, a ja teglim kofere, žurim, jer rano moram na posao. Moja zgrada je zabačena iza velikog igrališta i neke škole. Prelazim preko mračnog travnjaka, zajedno sa polupraznim koferima u rukama. Zgrada miriše isto, na beton, sivilo, zid. Nemamo lift, jer stanari nisu tražili. Vučem kofere niz stepenice stare zgrade, znojeći se pod pazuhom. Hodnik je prazan, iza vrata stanova ne čuje se televizor i ne miriše zaprška i uštipci. - Nachbarn zu stoppen! Ich schaltete..... das wasser ... bezahlen! Nun, ich werde zahlen..... morgen abend, wenn ich zur arbeit kommen ... bitte! Kako sam se smejao kada sam prvi put na vratima komšijinog stana ugledao prezime Svaler! Pričam ženi i ona se smeje. Imam pravog švalera u zgradi. Tek kada je umrla, saznao sam da je u pitanju vremešna žena i da je živela sama. Eto ti ga sad! U mom Beogradu bi znali i koliko zuba ima u vilici. Ovde se komšije ne zovu na kafu. Ni rame ne smeš u prolazu da im očešeš, ljute se. Uglavnom sagnem glavu i gledam svoja posla. I oni isto. Volim kad bacim kofere na veliki bračni krevet u spavaćoj sobi. U stvari, to je i dnevna soba i kuhinja i trpezarija. Kupatilo je levo. Tu živim. U stvari, samo spavam, jer kući i dolazim samo uveče. Iz prve smene odmah trčim na drugi posao i nemam vremena da dolazim kući. Bacam se i ja na krevet i širim ruke iznad glave. Umara me put. Sve se nadam da ću jednog dana ići avionom. Taman kad zaradim, spakujem se da idem u posetu. I šta, kupi poklone, ostavi malo njima tamo... ode novac. I ja opet giljam autobusom. Ništa, istuširaću se sutra, kad dođem sa posla. Poznajem jezik, dovoljno. Čini mi se i previše. Doduše, ne govorim mnogo na poslu. Gazde ovde ne vole da pričaš. Uzimaju naše jer smo uvek bili dobri radnici. Kažu, sve bi radili za pare, a opet smo gospoda. Pristajem, pa šta ću. Ionako sam ovde sam. Žena i ćerke su ostale, jer nemaju strpljenja, kažu. A ja imam. Već sam nekoliko poslova promenio, potpuno bespotrebno. Svi su isti. Drži četku za ribanje, krečenje ili pranje. Biraj. Ovog meseca ribam i krečim. Jedna baba mi je dala bakšiš, jer sam joj oprao prozor koji sam umazao farbom kad sam farbao sims. Pre podne ribam pod u kuglani. Dobijem i šniclu za ručak. Gazdarica, mlađa žena sa ogromnim grudima, nasloni prst na usne svaki put kad mi priđe neki Austrijanac. Kao, da ne zaboravim da ne govorim ništa, shvatili bi da sam jugović. Ja se pravim da mi je svejedno šta mi je pokazala, jer dobro plaća i uvek odmah, u kešu. Ni jedan posao nisam radio, a da nije neko vreme bilo na crno. Od tri godine, koliko sam ovde, najviše godinu ako imam staža. I ne smeta mi. Više para u džep. Ne znam gde je opera u Beču. Nikada nisam bio. Ne znam ni da li ima neki muzej. U Prateru sam bio jednom, kad sam došao, ujak me poveo kad je vodio klince. Od tada i nemam vremena da idem. Moje ćerke nikad nisu bile ovde, gde bi ih i stavio u ovaj ćumez. Kad odem kući, one mi sednu u krilo i ja im pričam šta sve ovde ima. Lažem. One i ne znaju, nisu nikad bile. Tako, neiživljena dečurlija otvorenih zenica gleda u moje usne dok izmišljam pred njima ogromne zgrade, prodavnice i luna-park. Maštaju da dođu jednom ovde. A ja maštam da se vratim jednog dana tamo i zaboravim. Tako, vozio sam se na Točku. Ha! Pogled i sve je super. Ama, samo što nisam zaspao. Kao, sporo se vrti i ti gledaš panoramu Beča. Super. I šta sam video? Grad noću. Eto ti. Bilo koju razglednicu da kupiš videćeš isto. Vodio me ujak i u tunel strave i veliki brod koji se ljulja toliko visoko, da sam povratio kada sam sišao. Šta je tu dobro, ne znam. Važno, upisao sam da sam bio i u Prateru. Čisto je. Volim kad operu ulice, tad udari neka svežina. Žurim na posao, a perači ulica se sklone da prođem. Gospodin čovek! Jugovići, sigurno, al’ ne pričaju. A ja se pravim da sam neki Austrijanac, biznismen, pa se uspijam. Ne znaju oni da sam običan jugović, sa prljavim noktima, koji žuri da riba bečke klozete. Pravim se da sam još i srećan što idem na posao. Lagano hodam, skoro skakućem. Tako preskočim dve-tri barice i uletim u gradski autobus. Uvek, brate, žurim. Jedva se umijem kad ujutru skočim iz kreveta za posao. -Ich habe eine karte .. blieb in der anderen hose. Dobro, nekad i platim kaznu. Manje nego da plaćam mesečnu povlasticu. Uštedim. Imam jednu teglu gde držim sitniš. Od toga mesec dana kupujem hleb. Jednom mesečno odem u kupovinu na veliko i tako uštedim. Kupim brdo hrane, sve što je na popustu. Konzerve, smrznuto meso, polugnjile banane. Ovde je staro ono što je stajalo duže jedan dan, pa mu spuste cenu. Tako kupim sve jeftinije i uštedim. Ma, možeš svuda da uštediš, nema brige! Dovučem se u stan tek uveče. Umoran, prljav, gladan. Ručao sam na poslu, ždraknem možda neki narezak ili kobasicu. Ne kupujem hranu u malim prodavnicama, niti u restoranima. Nikada u kafani u Beču nisam ni jeo. Sve je ukusno kad si umoran i gladan, ne pravim pitanje. Okupam se na brzinu, ne potrošim mnogo vode. Grejanje ne palim. Ionako, dok se peć zagreje, zaspim. Štedim. Ali ne zaspim tako lako. Prevrćem se dugo u krevetu. Molim se da svane dan, lakše mi. Dok čistim bečke klozete ne mislim mnogo. Ni na ženu, ni ćerke. Radim i ćutim. I brojim. Koliko sam uštedeo, koliko ću sledeći put da kupim. Čokolade svima, farmerke, patike, ženi cipele, polovan auto, možda i novi nameštaj. I tako mi brže prođe radni dan. Noću? Noću ne mogu, brate, da brojim. Usučem ruke u rukave i ćutim. Gledam nebo kroz prozor i nadam se. Nadam se da će svanuti i da više neću biti sam u ovom velikom gradu i da više nisam ovaj prljavi jugović. Da radim u firmi, na belo, da imam radno vreme i fiksnu platu, plaćam račune i ne brojim sitniš. I da sam građanin Beča. Gospodin.[/et_pb_text][et_pb_text _builder_version="3.17.6" text_font="||||||||" text_text_color="rgba(0,0,0,0.7)" text_font_size="15px" text_font_size_phone="13px" text_font_size_last_edited="on|phone" max_width="20%" max_width_last_edited="on|desktop" module_alignment="right" custom_margin="40px||40px||true" custom_padding_tablet="|20px||20px||true" custom_padding_phone="|15px||15px||true" custom_padding_last_edited="on|phone"]
– mar 12, 2011
Kontaktirajte nas:
PRATITE NAS: