„Macane, deluješ mi nešto poznato”, prozbori Belibor i pozva belog mačka sa dugim, žutim repom.

„Mjau”, odgovori mačak i ukopa se na sred nasipa, kao da se, nakon što je čuo stračev glas, premišlja kojim putem da krene.

„Dođi”, nastavi starac, „imam nešto za tebe”, mačak se premišljao. Starac je jasno mogao da vidi kako se lomi da li da poveruje prijateljskom glasu, kad je kratko mjauknuo, kao da obećava da će doći u posetu nekom drugom zgodom i nastavio svojim putem.

„Kako hoćeš”, prozbori Belibor pomirljivim tonom i spusti se na splav, krajičkom oka posmatrajući mačka kako odlazi ne osvrćući se.

Sunce je brzo prešlo ustaljeni put preko neba i starac je umoran i zadovoljan sedeo u pletenoj stolici i ispijao poslednje gutljaje crne kafe. Mačak iznenada pređe preko nasipa i zastade baš kad je bio kod stepenica. Starac ga pozva, ali mačak samo mjauknu i produži put. Belibor je dugo još sedeo pod tremom uživajući u zalasku sunca i blagom povetarcu, kad se povukao u kućicu na počinak.

Sutradan ujutro krenuo je da sređuje nasip i prilaz splavu, okopao je cveće, iščupao korov i posekao visoku travu a kad se umorio, baš u vreme ručka, opet je ugledao belog mačka kako šeta obalom Save.

„Kuda si skitao lepotane?”, oslovi ga starac i ponudi mu polovinu doručka – sveže pripremljene kedere. Mačak se zaustavi primamljen mirisom ukusne hrane i dok je Belibor držao ruku ispruženom i bez prekida pričao, mačak se u sve kraćim lukovima približavao. Tako su podelili prvi ručak.

Nakon ukusnog jela usledilo je čanče još ukusnijeg mleka i dok si se okrenuo mačak je spavao u starčevom krilu. Kad je nakon popodnevne dremke u ležaljci podno stare topole ponovo krenuo sa radom, mačak je nastavio da drema sklupčan u ležaljci. Budio se povremeno kako bi proverio gde je starac i tuče li postojano sekirom. Sa prvim mrakom Belibor se povukao na splav a mačak ga je, privučen obećanom večerom, sledio. Tako je prvu noć proveo na stolici, na mekanom jastuku, sklupčan i umiren poput malog deteta.

Otvorivši, pre sunca, vrata Belibor je ugledao mačka kako sedi na pragu i sa nestrpljenjem čeka doručak. Mjauknuo je otegnuto, kao da ga opominje gde je dosad, i dok je starac pripremao doručak, mačak je sve tužnije i uvređenije mjaukao, opominjući ga da je neizdrživo gladan. Pošto je doručkovao umiljavao se oko starčevih nogu neko vreme, a potom otišao. Nije ga bilo celog dana što je Belibor donekle i očekivao, ali se ipak svakog trenutka nadao da će ugledati lepu belu glavu ili makar čuti otegnuti zov sa nekog od susednih splavova.

Farbao je kućicu ceo taj dan i dok je sunce zalazilo međ guste krošnje Ade Međice ušao u reku da se osveži i spere znoj sa sebe. Plivao je do trećeg splava uzvodno i nazad, dalje od toga je retko kad išao, i samo što je izašao iz vode i osušio se kad je osetio kako splav lagano podrhtava. Iza kućice proviri jedna bela glavica a starac se osmehnu i pozva prijatelja na večeru.

Belibor je voleo duge šetnje duž obale Save po uređenoj betonskoj stazi i sate je znao da provede u prijatnom miru. Uvek je bilo nečeg novog na tom putu: novog cvetka, novog pupoljka, sveže pokošene trave ili uređene bašte, nove ograde na starom splavu, zakrpljen krov ili vrela riblja čorba u kazanu iznad vatre.

Beli je mačak u prvo vreme ostajao na splavu i dremao dok bi starac krstario obalom, uživajući u poju ptica i prvim pokušajima pačića da uđu u vodu. Kako je vreme odmicalo Beli je sve češće izlazio na obalu i pratio starca. Ponekad bi pošao stazom do susednog splava gde bi zastao kako bi se izrazgovarao sa drugim mačkama, ponekad bi ga pratio samo do stepenica kojima bi se spustio do reke kako bi se napio vode, ali bi najčešće samo sedeo na stazi i gledao kako starac odlazi.

Što je bivao stariji i privrženiji starcu to ga je sve dalje pratio u šetnjama ali kako je još uvek bio mlad mačak, tako nije imao snage da ga prati do kraja. Godine su se polako nizale i mačak se zahvaljujući starčevoj nezi raskrupnjao i ogrubeo, što starcu nikako nije smetalo. Naprotiv. Bio je zadovoljan što je njegov štićenik izrastao u tako krasnog mačka. Bio je strah i terepet za ostale mačke i nije moglo da se desi da neki mužjak prođe nasipom a da ga Beli ne napadne.

Jednog se popodneva nakon neobično duge šetnje Beli motao starcu oko nogu i mjaukao tako uporno i bolno da ga je Belibor, nakon što ga je nekoliko puta zaustavio u šetnji, obazrivo podigao u naručje.

„Šta je bilo lepotane?”, upitao ga je nežno. Mazio ga je i govorio mu umilne reči sve dok se Beli nije umirio i počeo da posmatra okolinu. Belibor je, nastavljajući sa pričom, lagano krenuo u šetnju, budno motreći na mačka.

Kako se pokrenuo tako se Beli ukočio, spreman da skoči natrag na zemlju, ali ga starac privi na grudi i, nastavljajući i dalje da priča, produži sa šetnjom. Kako je bilo zabavno gledati mačka kako iz potpuno nove perspektive posmatra svet oko sebe. Sve mu je bilo interesantno: i staza i krošnje drveća i živa ograda, pa je bez kraja i konca okretao glavicu u svim pravcima. Belibor se slatko smejao njegovoj radoznalosti i svako malo ga prinosio licu i ljubio u glavu i vrat dok je Beli razdragano preo.

Kad je poželeo da na svojim nogama nastavi šetnju Beli je mjauknuo kratko i starac ga spusti na zemlju. Tog su dana prešli gotovo celu stazu uzvodno a uveče su, nakon ugodne večere, dremali spokojno u ležaljci na tremu.

Kako je vreme prolazilo tako je Beli počeo da reaguje na starčevu boju glasa i odazivao se svaki put kad bi ga ovaj zvao i sledio ga u stopu u dugim popodnevnim šetnjama. Boravak na Adi je tako postao prijatniji a dan potpuniji. Mačak i starac su se toliko srodili da su svuda, osim u vodu, išli zajedno.

Dok bi se stari kupao, mačak bi bezbrižno dremao na splavu i čekao da se gospodar vrati. U kućicu nikad nije ulazio pa čak ni kad bi bio najgladniji. Seo bi na sam prag i nervozno se izvijao i peo na zadnje šape u nestrpljivom iščekivanju ukusnog zalogaja. Prvi put kad je probao da se ušunja u kućicu i istraži njene primamljive uglove dobio je takvu ćušku da ju je upamtio za sva vremena. To je bio prvi i poslednji put da je starac digao ruku na mačka.

Kako su zime bile blage tako se Beli i Belibor nikako nisu razdvajali, osim kad bi mačak odlazio nekim svojim poslom: da rastera mlađe mužjake, spari se sa novom ženkom ili ulovi sebi štogod za večeru.

Jednom se, međutim, iz takve skitnje nije vratio. Starac je probdeo celu noć u postelji. Svako malo bi mu se učinilo da se most i splav tresu pod teretom malenih stopala, ali Beli se cele noći nije pojavljivao, čak se ni na sve zabrinutije pozive nije odazivao.

Dok je starac sedeo i ispijao prvu jutarnju kafu, nervozan što nema Belog, kao da je predosećao nesreću. Kad je pošao da pripremi doručak krajičkom oka je ugledao mačkovo beživotno telo kako pluta Savom. Snežno bela dlaka, baršunasta poput svile bila je umrljana blatom i krvlju kao da je Beli ovog trena upao u vodu i udavio se.

Starcu se oči napuniše suzama i on glasno zarida dok je posmatrao beživotno telo dragog mu stvora kako lagano promiče pored splava. Već sledećeg trenutka pade na kolena i pokuša da dohvati mačka sa splava a kad mu to ne pođe za rukom, polako ustade i pogleda uprtog u majušno, beživotno telo prozbori napuklim glasom, kao da se budi iz kakavog sna:

„Osvesti se i zaplivaj.”

Ništa se, međutim, ne desi. Starac pročisti grlo u neverici. Taman kad je hteo da ponovi zapovest, mačak se praćaknu u vodi poput ribe, mjauknu preplašeno i zapliva ka splavu.

„Dođi maleni, dođi k meni”, dozivao ga je starac dok se Beli sve više bunio i negodovao što se iznenada obreo u vodi.

Kad ga je izvukao i zagrlio, Belibor ga je dugo ljubio i mazio i šaputao najtoplije reči koje je znao, dok je radosnu njušku zalivao suzama. Te su noći, nakon obilne večere uz svetlost sveća, starac i njegov mačak zaspali zagrljeni u toplom krevetu.