U teatru Akzent, u četvrtak 17. novembra, odigrana je predstava „Aveti“, čije je prvo izvođenje pred bečkom publikom bilo rasprodato. Nastala po istoimenom Ibzenovom tekstu i u režiji Andreja Nosova, ova građanska drama nikoga nije ostavila ravnodušnim.

Ibzenove „Aveti“ nas vraćaju na večnu temu provincijskog društva, porodične (ne)sreće i nevidljivih okova žene u građanskom društvu. Na teren onih koji život žive, misleći šta o njima drugi misle. Koji se potčinjavaju svojoj ustajaloj sredini. Svoje uporište drama pronalazi u porodičnom okruženju, koje je prepuno devijantnosti, koju uporno pokušava da zataška. Pratimo udovicu koja podiže sirotište, u spomen na svog preminulog supruga. Klupko se polako odmotava i saznajemo da je njen suprug bio sve, samo ne častan i čestit čovek vredan divljenja. I da njegova dela nisu baš njegova, ali neka druga, za koja se i ne zna, zapravo jesu. Da li su deca kriva za grehove svojih roditelja? Da li ona moraju da plate, kada se računi, na kraju, ispostave?

Glavni ženski lik u predstavi tumači Mirjana Karanović, koja je sama izjavila da je reč o komplikovanoj ulozi koja joj je zadala dosta problema, jer njen lik bira „dužnost“ umesto „slobode“. Takav izbor glavnu glumicu dovodi do toga da je svi njeni pokušaji da svom životu da neki smisao samo još dublje guraju u propast.

I u ovom, kao i u većini Ibzenovih komada, se mnogo govori, a malo radi. U srcu čitave radnje je velika laž koju treba razotkriti, a do nje se dolazi kao i do središta glavice luka: mukotrpnim procesom koji izaziva suze i po neku posekotinu. Kroz čitavu predstavu se osećaju strah i bes, tuga i beznađe i uprkos činjenici da se ovaj komad igra u pozorištima još od davne 1881. godine, i dalje ga je lako preslikati na sadašnjost, jer trulež koja se gura pod tepih ne nestaje i kad-tad izađe na videlo.

U ostalim ulogama su se našli Slobodan Beštić, Branko Cvejić, Milica Janevski i Marko Grabež koji su dali sve od sebe i sve prisutne zadivili svojom glumačkom tehnikom. Posvečeno i bez kalkulisanja, i dodvoravanja, glumci su sa publikom podelili ono što su imali. Zato i ne treba da čudi gromoglasni aplauz pune sale kojim su nagrađeni na kraju predstave.