Sećam se, Beč se otvorio kao flaša vina, zamirisao je, nov za mene, opio me je brzo, nisam uspeo da se odbranim, a nisam to ni pokušavao, Ona je bila tu. Mislio sam da ću umreti zbog nje, tu, u nekom drugom gradu, ne zato što sam oboleo od neke bolesti, već tako, došlo mi je, ne znam više šta bih pored nje. Rekla mi je da je i Laza Kostić završio svoj život ovde. To je bio jedan razlog više, ako je Lazi Kostiću Beč valjao za umiranje, valjaće i meni.
Ona je bila tako lepa. Svi su se okretali za njenim smehom, piljili u nju dok ispija vino zabacujući glavu. Znali smo da se ljubimo na palubi broda koji plovi niz Dunav, negde u daljini je svirao Betoven, obično neko svira Mesečevu sonatu. Tako je bilo i u Beču, uplovio sam u Wiener Stadtpark na istom takvom brodu, u parku je neko, na velikom koncertnom klaviru, svirao Mesečevu sonatu, noć se bližila, upalio se Mesec kao da je vatrom založen, a Ona se smejala i svi su se okretali za njom. Mislio sam, vreme je da se odrekneš svega što je bilo i da uživaš u međuprostoru, Beč – Beograd, nije mi ni bitno koliko ima kilometara, prelazio sam ih lagano, preskakao sam ih kao da preskačem rupu na putu, samo sam se pojavljivao u tom parku, Ona je sijala kao okupana mesečinom, Betovena su svirali austrijski ulični muzikanti, a ja sam je voleo, onako kako se voli sunčan dan što uđe kroz zatvorene roletne na prozoru. Nije mi ostajala dužna, pojavljivala se u Beogradu, ceo Dorćol bi propao zbog nje, saobraćaj bi bio zaustavljen, tramvaji su polukružno okretali i pratili je gde god da ide, policija je obezbeđivala ulaz u moju zgradu, svi su znali da je tu i svi su upirali pogled na stan odakle se čuo njen smeh, prijatan i lagan, kao kad zašumi more ili se u daljini čuje neka vesela pesma. Od njenog poljupca sam progovorio sve svetske jezike. Od njenog osmeha sam poboljšao vid. Njen smeh mi je izoštrio sluh, mogao sam da sviram Mesečevu sonatu na njenim rebrima. Bilo je to neko čudno vreme u prostoru između Beča i Beograda.
Znao sam da sam zaljubljen, nije bilo drugog objašnjenja za moj potpuni preobražaj, ne samo što sam primećivao promene na sebi, nego su i drugi počeli da primećuju kako lebdim nad zemljom dok hodam, kako se podižem u nebo kada je vidim, uplašeni, pozivali bi policiju i vatrogasnu službu da me spasu, a ja sam samo bio zaljubljen i ništa drugo mi nije preostajalo da radim nego da uzlećem u nebo, ka Mesecu, belom kao kost, dok se iz nekog stana čuje kako devojčica vežba Betovena za muzičku školu. Pitali su me da li planiram da se unormalim, evo i zima već dolazi, a ja još uvek berem cveće po parku i plovim Dunavom kao kakav umobolnik. Kako da im objasnim kad je nikada nisu videli? Kako je dočarati, nju, veću nego sve druge žene, lepšu nego sve pesme spevane lepoti, nju, što se krije sa druge strane Dunava, nasmejanu, okupanu mesečinom…
Kako da im objasnim kada je ni ja nikada nisam video