Kako sam se približavala svetlima velikog, usnulog grada, osećala sam dobro poznati drhtaj uzbuđenja pomešanog sa strahom i iščekivanjem. Iščekivanjem nečeg strašnog i prelepog istovremeno, doživljaja koje ću tek doživeti, ljudi koje ću tek upoznati i dugo iščekivanog upoznavanja sa gradom koji će tek postati moj dom. Kada je stiglo pismo sa mojim imenom i saopštenjem da sam među hiljadama drugih izabrana da provedem četiri meseca u austrijskoj prestonici, sećam se da mi je samo jedna misao bubnjala u glavi, veličanstvena, blještava, daleka u svojoj nadmoći: Beč. Veliki carski grad, zaveštanje jedne imperije, ime koje asocira na moć, na raskoš, na muziku i dražestan ples, na lepotu i snagu, na pobedu. I upravo u taj grad sam stizala pokrivena plaštom noći, spremna da se suočim sa njegovom veličinom i snagom, spremna da postanem deo njega kao što će, bila sam sigurna, i on zauvek postati deo mene.
A onda smo stigli. Ljudi su se razmileli na sve strane, a mene su čekali moji domaćini. Sećam se lepih, jarkih svetala koja su se prelamala kroz prozor kola. Klasične muzike na radiju. I neke, jedva primetne, samoće.
Dani koji su usledili bili su kao san i kao sna ih se sećam. Sna satkanog od predivnih slika i dragih ljudi, od ukusa pečenih kestena i slatkastog mirisa kuvanog vina. U tom snu smenjuju se prizori kao na traci i ja ih sa oduševljenjem i setom raspoznajem: veličanstveni Hofburg, koji pleni svojom arhitektonskom lepotom, pravilnošću oblika, skladom boja i vrhova od zlata. Zatim Šenbrun, jednako lep, jednako velepan ali ipak drugačiji – ukrašen ljupkim fontanama, sav u cveću, on kao da zrači nekom toplinom, bezbrižnim hedonizmom i veselim bojama mladosti. Slike se smenjuju brzo, poletno i pred oči mi dolazi obris Belvederea, belog, jednostavnog, prekrasnog. Zamak kakvog zamišljamo u bajkama. Ali taj obris nestaje i zamenjuje ga slika Štefansplaca. Mesto koje se ne zaboravlja. Neko mi je rekao da je to jedno od najvetrovitijih mesta u Evropi, u samom srcu Beča. Ja vetrove ne pamtim, samo lepotu. Ogroman trg, uvek u pokretu, živ. I na sredini, štefansdom. Prelepa nedovršena katedrala, koja ponajmanje izgleda nedovršeno. Savršen u svojoj otmenosti. Osluškujem muziku u pozadini mog sna. Sve vreme je tu, melodija tako poznata, snažna, ni vesela ni tužna… ko li je to pisao? Mocart, Štraus? Betoven, Bah? Nisam sigurna, ali melodija i dalje leprša po mom snu, vodi me dalje…
Pravo ispred impozantne zgrade Parlamenta, oslonjene na masivne stubove od belog mermera. Ispred Parlamenta ruke širi moćna Atena sa zlatnim šlemom. Zadivljujuće. Muzika me vodi do zgrade Rathausa, okičene Božićnim svetlima koja se rastapaju u noći. Stisak ruke u rukavici. Časa Božićnog punča. Klizalište krcato nasmejanim dečijim licima. Te me uspomene preplavljuju, ali san me vodi dalje, do novih slika. Jasno vidim zgradu Opere. Uspomena na predivnu muziku koja tamo obitava, na čitav jedan svet koji opija čula, mami mi osmeh na lice. U snu se nalazim na Trgu Marije Terezije, ušuškanom između dva arhitektonska remek – dela, Prirodnjačkog muzeja i Muzeja Istorije Umetnosti, gde se časovi čine kao minuti… Smenjuju se slike: Albertina, divna, neponovljiva Albertina, gde se sreću umetnost i mašta… čuveni Burgteater, neobična Secesija, ogromna Univerzitetska Biblioteka…Muzika me podseća na okretanje velikog Ringišpila u Prateru. Na način na koji sija u noći. Spoj modernog i tradicije i nemi dokaz o prolaznosti vremena.
Vidim likove mojih prijatelja. Meleskinja Rila, Čehinja Alena, Kinez Čong, Austrijanka Sara… Vidim nas kako šetamo gradom, kako doručkujemo u obližnjoj pekari, kako sedimo zajedno na predavanjima i kako veselo plešemo u subotnjem izlasku. Mašem im u snu. Beč po tome podseća na Beograd. Po tome što i u njemu žive dobri, predusretljivi i nasmejani ljudi. Što te ne dočekaju namrštena lica. Što će ti taj grad, bez obzira na to ko si i šta si, odakle dolaziš i kakva ti je boja kože, pružiti ruku. To je ono što zapravo čini jednu evropsku prestonicu. Taj duh, ta ljubav. I zato je i Beograd grad kojim se treba ponositi, kao i Beč. I zato je Beč grad koji se može voleti kao Beograd.
Sklapam oči i uživam u slikama… više mi nije važno da prepoznam melodiju, dok se utapam u sećanje… bitno je da tu melodiju i taj san čuvam na dnu duše, u zlatnom kovčegu sa sećanjima. A kada se opet sretnemo, Beč i ja, otvoriću taj kovčeg i pustiti sve šarene uspomene napolje, na svetlost dana, da uživaju, da se rasplešu, da dobiju nove boje i jasnije obrise. Da učine moj san još lepšim, a melodiju tog sna jos čarobnijom…