Tamna i hladna martovska noć spustila se na Beč. Puste ulice austrijske prestonice delovale su avetinjski nakon ulaska Nacista, koji su nekoliko dana ranije, sa Hitlerom na čelu, pripojili ovu državu Trećem rajhu, nazvavši je Ostmark. Svega nekolicina ljudi se mogla zateći na ulici u ove kasne sate, a bili su to simpatizeri nacista, koji su uživali u novoproklamovanom pripojenju njihove države Nemačkoj, slaveći ovaj Hitlerov potez.
Pored jedne bečke kafane, iz koje se čula vesela pesma nemačkih vojnika, prolazio je Adler, student medicine, bled od straha. Tamo kuda se zaputio nije mogao doći a da ne prođe pored ove kafane. Nadao se, još pre nego što će izaći na ulicu, oblačeći kaput bez Davidove zvezde, da kafana neće raditi zbog situacije u kojoj se našla Austrija. Dok joj se približavao, začuo je pesmu nemačkih vojnika, što ga je skamenilo od straha. Ako prođe pored kafane i primeti ga nemački vojnik znao je da će ga zaustaviti i legitimisati. A s obzirom da bi isprave nesumnjivo rekle da se radi o Jevreju, koji uz to ne nosi Davidovu zvezdu, zasigurno bi se loše proveo. Vojnici su bili veseli i pevali su nekakve patriotske pesme o snazi i moći Nemačke, koliko je Adler uspeo da razume, i verovao je da bi ga u pijanom stanju, nakon što bi otkrili da se jedan Jevrej šunja po ulicama Beča bez oznake, ubili a da ne bi ni trepnuli. Odlučio je da pređe drugu stranu ulice i da naizgled smirenim korakom prođe neprimećeno. Veseli pijani glasovi iz kafane su bivali glasniji kako se Adler približavao. Što su nemački vojnici glasnije pevali to se Adleru stomak od straha više stezao. Kad je bio naspram kafane on zadrža dah, moleći Boga da niko iz nje ne izađe u ovom trenutku, ubrza korak iako je planirao da korača lagano, samo da se izgubi odatle.
Radna soba oca psihoanalize bila je okupana prigušenom svetlošću lampe sa stola. Prostorija u kojoj je razvijena hipoteza o ljudskoj prirodi, koja je pomogla u razvijanju terapije bolesnika, sada je ugošćavala samo jednu ljudsku prirodu, dok je ophrvana strahom i bolom u vilici sedela na kauču. Na kauču na kome su pacijenti provodili i po deset sati pričajući o sebi i svojim unutrašnjim problemima i nemirima, dok je njihov pažljivi slušalac gledao u jednu tačku, kao hipnotisan. Sigmund Frojd je, i pored slabe osvetljenosti radne sobe, pronašao istu tu tačku i gledao u nju, ali iz njega nisu izlazile nikakve reči već se razgovor sa samim sobom obavljao u najvećoj tajnosti, nečujno, u sebi.
Zvono sa ulaznih vrata se oglasi. Frojdu zastade srce u grudima od straha. Zvuk zvona me se učinila kao prasak munje koji ga je u sekundi izbacio iz koloseka, preplavivši ga užasom.
„Policija“, pade mu na pamet. „Sigurno je policija. Ko bi osim Gestapoa uznemiravao ljude u ovo doba noći?“
Njegove misli, do tada uskomešane i nejasne, koje kao da su ga bacale sa jednog na drugi kraj sobe sada se rasprsnuše kao mehur sapunice. Ovo je bio njegov kraj, osećao je to. Već danima je slušao nagovore rodbine, prijatelja i učenika da napusti Beč, zbog bojazni da bi ga Nacisti uhapsili i odveli u zatvor, iz kojeg se nikad ne bi vratio. Ali njegovo ličnost, poput kolosalne građevine, bila je iz temelja uzdrmana. Ti potresi su bivali sve jači sa svakom novom ifnormacijom o tome šta Nacisti rade Jevrejima po Beču. Stotine jevrejskih prodavnica je bilo opljačkano i uništeno; restorani, kafane i hoteli su u procesu „Arijevizacije“ bili oduzeti a vlasnici, zajedno sa porodicama, nemilosrdno su isterani na ulicu. Veliki broj Jevreja je bio uhapšen i odveden u koncentracione logore, za koje su zvaničnici tvrdili da oni služe za njihovu zaštitu. Veliki broj Jevreja je tamo ostavio svoje kosti, zahvaljujući nacističkoj „zaštiti“.
Adler proguta knedlu. Prošlo je gotovo ceo minut od kada je pozvonio i još mu niko nije otvarao. Možda je profesor zaspao, mislio je dok se osvrtao oko sebe, pazeći da neko ne naiđe. Pozvonio je još jednom, držeći kažiprst duže na zvoncetu.
„Nacisti“, reče Frojd u sebi. „Došli su da me konačno odvedu u pakao. Vrlo dobro znaju ko sam ja i kakva je moja reputacija. I zar ja da pokažem strah pred njima, običnim divljacima? Oni bi to želeli. Hteli bi da kleknem i da molim za milost, da plačem za svoju decu i svoj život. Da klečim kao poslednji bednik. Zar treba da im pružim to zadovoljstvo? Neću im pružiti. Neka me odvedu, ne interesuje me više ništa. Ja sam ponosni naučnik, koji prezire niske pobude.“
On se pridiže sa kauča, priđe radnom stolu, uze cigaru i zapali je.
„Sad kad je moj život gotov, zašto da žurim i da im otvorim? Neću! Želim da ispušim cigaru, moju poslednju cigaru i to sa uživanjem!“
Kao utvare, gotovo niotkud, u Adlerov vidokrug se pojaviše dve prilike. Kolena mu zaklecaše od straha.
„Nacisti“, zaključi on po njihovom energičnom hodu, okrete se i ode u suprotnom pravcu. Ali prilike se nisu dale iznenaditi, potrčale su za Adlerom, uz povike: „Stani!“
Frojd začu te povike. Udaranje vojničkih čizama po pločniku Berggase izazva u njemu pomisao da je krenula jedna od uobičajenih noćnih racija, o kojima je mnogo slušao u poslednje vreme. „Ova vika je sigurna probudila sve u komšiluku“, pomisli on silazeći niz stepenice. Njegov korak je bio usporen, mlitav, kao u osuđenika koji ide na streljanje. Sva jačina njegove psihe, sva analitičnost koju je posedovao, svo znanje koje je godinama željno sakupljao sada mu ništa nije vredelo, i toga je bio svestan. Neumoljiva i destruktivna priroda dželata koji su ga čekali ispred ulaznih vrata, bila je dovoljno jaka da mu proždre dušu.
Adler je trčao koliko ga noge nose. Neopisiv strah mu je prožimao telo i davao mu snage da juri. Ako bi uspeo da zamakne u susedne mračne ulice možda bi i mogao da se spase. I da je ostao ispred ulaznih vrata svog profesora Frojda zar bi to napravilo ikakvu razliku u odnosu na sadašnji trenutak?
„Dođavola, moram proći pored proklete kafane!“
„Stani!“, uzvikivali su Nacisti koji su jurili za Adlerom.
Baš u tom trenutku, iz iste one kafane pored koje je Adler prošao gotovo nečujno kao mačka, izađe jedan vojnik, podnapit, gledajući kako jedna osoba, u kratkom tamnom kaputu, trči u njegovom pravcu. Zanos koji mu je pivo napravilo u glavi nestade. On se kol’ko-tol’ko pribra i nespretnim trkom mu pođe u susret.
„Zar je baš sad morao izaći? Zar baš sad?“, mislio je prestravljeni Adler idući smrti u siguran zagrljaj. Ulica je bila preuska i nije mogao nikud da skrene osim da prođe pored pijanog vojnika. Veće šanse ima da prođe pored njega nego da se okrene na suprotnu stranu, i krene ka dvojici koja su ga jurili. Povrh toga ovaj vojnik je pripit i možda će u punom naletu uspeti da ga obori.
„Hvataj ga! Ne daj mu da umakne!“, vikala su ova dvojica kao da im od hvatanja Adlera zavisi sudbina.
Drhtava i naborana Frojdova šaka dodirnu hladnu kvaku. Srce mu je ubrzano lupalo. Levom rukom je pomerio rezu, desnom stisnu kvaku i otvori vrata. Nikog nije bilo. Sva njegova malaksalost nestade kao vetrom odnesena, tračak nade iskrsnu u njemu i telo mu živne. On isturi glavu napolje, pogleda levo i desno. Nikog nije bilo. Negde u daljini je čuo povike. Dopirali su iz pravca gde je bila kafana, nešto više od pedesetak metara niz ulicu.
„Verovatno su greškom pozvonili kod mene“, pomisli presrećni Frojd i brzo zatvori vrata za sobom. Zaključao ih je i osmehnuo se. Prisetio se straha koji je do malopre osećao i poče se smejati u sebi.
„Od čega si se ti uplašio, od obične zvonjave“, pomisli on i osmehnuta lica zakorači na stepenice.
Adler je propustio šansu da udari vojnika i da ga obali, tako da će tu grešku skupo platiti.
Pripiti vojnik, dosta krupan momak, koju godinu stariji od Adlera, bio je dovoljno spretan da ščepa ovog nesrećnog Jevreja i obori ga na tlo. Druga dvojica vojnika su, prišavši mu, počeli da ga šutiraju po rebrima.
„Jevrej je, sigurno! Zvonio je kod Frojda! Đubre! Što si bežao, a?“, uzvikivali su vojnici dok su ga zverski šutirali. Njima se priključi i vojnik iz kafane, udarajući Adlera teškom vojničkom čizmom po glavi. Mladi student je vrištao od bolova, a to kao da je ovu trojicu dodatno razjarivalo te su ga jače udarali.
„Mislio si nama da pobegneš Jevreju? Mislio si da smo mi Arijevci spori, je li? Ne znaš ti ko je nemački vojnik, al’ saznaćeš!“
Ostali vojnici iz kafane izađoše napolje, začuvši galamu i jauke, i stadoše gledati u premlaćivanje Jevreja.
„Ovaj Jevrej baš lepo peva. Bolje peva od nas“, reče jedan od vojnika koji su stajali i gledali. Ostali se grohotom zasmejaše.
„Ej, nemojte ga ubiti. Treba nam neko da nam peva. Mi smo već promukli“, reče isti taj vojnik.
„Hoćete Frojda da spasete, je li? Mislite da ćete parama uspeti da ga izvučete iz Beča, a? Uhvatićemo mi i njega“, reče vojnik, zadihan od šutiranja.
Međutim, Frojd je uspeo da se spase, zajedno sa porodicom. I sada je na tom dugom i mučnom putovanju razmišljao o svom životu, o neizvesnoj budućnosti, o zloj sudbini koja ga je zadesila, baš kao i njegove roditelje kad mu je bilo tri godine, dok su bežali iz Frajberga pred Antisemitskim protestima. Sva četrdesetsedmogodišnja stvaralačka sloboda koju je uživao u Beču istopila se kao prolećni sneg. Sloboda. Jedina stvar koja je potrebna za normalan život. Bezgranična sloboda. Sada su mu tu slobodu oduzeli, i njemu i njegovoj porodici. U potpunosti je razumeo svoje roditelje, njihovo razočaranje u susede, zbog praiskonske mržnje prema Jevrejima, izazvana ljubomorom zbog umešnosti ovog starog naroda, nesrećnog jer su ga tokom duge istorije svi progonili.
Sloboda je za Adlera bila nepojmljiva u ovom trenutku, dok se tiskao sa skoro tridesetak ljudi u železničkom vagonu, na putu za Aušvic. Nije znao ni gde ide i šta će se sa njim dogoditi. Svi u vagonu su ćutali i drhtali od hladnoće, prisećajući se glasina o „zaštitničkim“ namerama nacista, što je podrazumevalo odlazak u logore na prinudni rad, obespravljeni i utučeni.
Dao bih sve da mogu biti slobodan, mislio je Adler, da kao ptica mogu poleteti, bilo gde, bez ograničenja, bez straha i bojazni za svoj život. Ali kavez u kojem se nalazio, polako je ubijao svaku pomisao o slobodnom letu jer su krila ljudi u ovom vagonu već počela da se seku.