Ovo što ću vi ispričam,desilo se u jedno selo istočno od Veliku Moravu. Ono jest, da sunce izlazi sa istok, al` smo se s njega slabo ovajd ili. Nije nas nešto mlogo u životu ogrejalo. Jedino smo ogrejali dlanovi, kopajući po ceo dan na njivi, a za taj trud jedina zarada nam je bila – žuljevi. Od njivu slaba vajda za nas seljaci. Neki su počeli odlaziti u grad, da rade u fabrike. Lakše im tamo. Rade osam sati. Ide im radni staž, socijalno, regres…
Negde u to vreme, između šesdesete i sedamdesete, počeše odlaziti na privremeni rad u Nemačku. Iz naše selo otišlo njih dosta! Oće ljudi da zarade i za sebe i za decu. Naše selo je bilo poznato po tome što je za vreme drugog svetskog rata dalo dosta partizana. Pričalo se čak da smo negde pred sam kraj rata,kada su se Nemci povlačili, sačekali u zasedi jednu manju nemačku jedinicu na čelu sa jednim visokim oficirom. Ovi partizani iz naše selo pobiše sve, zajedno sa onoga švapskog oficira i saraniše ih onako džumle u zajedničku grobnicu.
Zaboravili svi na ovaj slučaj dok ovi prvi iz selo ne krenuše u Nemačku. Ovi drugi što ostaše u selo, pokušavali su da ih odvrate odput.
-Gde će te vi u Nemačku? Ne daj Bože da Nemci saznaju da ste iz partizansko selo i da ste za vreme rata iz zasedu pobili onoliki Nemci.Sreća njihova što onda nije postojao haški sud. Bilo bi otkopavanja masovnih grobnica i odvođenja u Hag.
Moj otac Živorad je mlogo želeo da ide u Nemačku. Hteo je on da ide, al` nije hteo da radi. Nije on, da bidnem iskren, voleo da radi ni ovde u selo.Pravdao se kako je u godinama.Kako mu je žao da ostavi ženu s toliku decu. Otac mi je umro, a želja mu je bila da bar jednom vidi Nemačku. Zadnje reči na samrti su mu bile:
-Dojčland, Dojčland..!
Sahranismo tatu kako dolikuje. Napravismo mu kosturnicu i spomenik od mermer Venčac. Koštalo nas je ki da je bio gastarbajter, pa uštedeo za večnu kuću. Kod nas je inače ovdena običaj da se takmičimo ko će veći spomenik i kosturnicu da napravi. Pa šta košta,da košta,makar posle familija pocrkala od gladi, al` samo da napakostimo komšiji, ili čak celom selu.
Bilo to, pa prošlo. Zaboravili mi tatu. No, pre petnaestak godina desilo se nešto što će nas naterati da se setimo.
Sedimo ti mi tako pred seosku kafanu i pijemo pivo. Kad se odjednom pred kafanom zaustavi veliki mercedes s nemačku registraciju. Iz njega izađe jedan visok gospodin mojih godina i upita da li neko zna nemački?
Javi se moj kum Zlatimir, s kojega sam zajedno sedeo za sto. On je dvaes godina radio u Nemačku, pa zna odlično nemački. Švaba nas pozva za drugi sto, pa poče da priča, a Zlatimir meni prevodi.
Objasni on nama da je njegov otac za vreme rata bio nemački oficir. Reče nam da je nekako saznao da mu je otac poginuo negde u ovom kraju, te da bi voleo da sazna gde mu je otac saranjen. Reče da mu je otac bio visoki oficir, pa izvadi iz džepa njegovu sliku. Uze prvo Zlatimir da pogleda sliku, pa ondak uzeh i ja. Gledam ja sliku, pa mi sinu ideja.
-Zlatimire! Prevodi Švabi što ću ti sad govorim.
-Vidite G-dine! Moj otac je bio prisutan, kada su saranjivali poginule Nemce. Kad je video da je među njima ovaj oficir sa sliku, njemu bi žaoda ga sarani sa obični vojnici. Pošto smo tad imali porodičnu grobnicu, on ga sarani u nju.
Tako ti ja ubedim Švabu da je njegov otac u našu porodičnu grobnicu. Zlatimir me gleda i neveruje šta ja to pričam.
-Ćuti bre, Zlatimire! Ovo nam je prilika da zaradimo koji dinar od Švabe, a da ne idemo u Nemačku.
Dođe Švaba na tatin grob. Položi cveće i pusti koju suzu. Brišući lice obrati mi se preko Zlatimira:
-G-dine Radiša!Tako bi voleo da prenesem tatine posmrtne ostatke u Nemačku. Platiću vam dobro za tu uslugu. Ne pitam koliko košta.
-Znate, to će vas puno košta. Mi smo mlogo reskirali što smo ga smestili u našu porodičnu grobnicu. Ne daj Bože da su saznali ovi iz selo. Sem toga, treba da se obratimo kod šefa mesne kancelarije. On ti se za to najviše pita.
Otidnemo ti mi kod Milojka u mesnu kancelariju i objasnimo mu zbog čega smo došli. Poče Milojko da tupi, kako ne dolazi u obzir. Kako on nije za to nadležan. No, kad vide svežanj maraka, što mu Švaba tutnu u ruke, kojima je on mlatarao dok je objašnjavao, reče:
-Dobro!Pošto je ovo specifičan slučaj,ovaj put ću da napravim izuzetak.
Do podne dođoše iz varoši pogrebna kola sa limeni sanduk. Iskopasmo tatu i spakovasmo ga u limenjak. Švaba mi dade za tatu 6000 maraka .Pa zaplaka od sreće. Nosi kući tatu da sarani posle toliko godina. Maše nam iz kola onim papirima što je dobio od šefa mesne kancelarije, kao propratnu dokumentaciju za pokojnika. Mašemo i mi njemu, srećni.
Odpozdravlja i Zlatimir radostan što će da dobije svoj deo kao prevodilac, a i ja svoj deo. Srećan sam i zbog tate. Eve mu se ipak ispunila želja, da ide u Nemačku, a da ne mora ništa tamo da radi!