U zemlji ovoj, opevanoj u poemama, zemlji prkosa i neizostavnog ponosa, tamo gde se na rođenju pored muškog deteta stavlja mač od pradede, rodio se on. Mali gradić beše njegovo rodno mesto, porodica skromna. Otac sitni trgovac, a kao i svaki otac želeo je da sin nastavi njegovim putem. Da ima dućan, šegrta i neizostavni šafhauzen. Ali kako u životu to obično biva, od naših želja, sve suprotno njima je životna realnost, život kojim živimo.
Dok su se ostala deca igrala sasvim običnim igricama, školicom i strelama, on je tajno odlazio do gradske birtijice i kao uplašena životinja koja je proganjana od lovaca, podrhtavajući gledao u birtiju. Svim svojim čulima je posmatrao starog, mršavog i iznemoglog cigu kako izvodi svoju muziku na violini. Muzika je bila ništa drugo do dva reda nota, koje je starac ponavljao neprestano, u očima zaljubljenika u violinu on je bio nešto veliko. Čak mu nisu smetali krici i bljuzganja lokalnih pijanaca, do njega je samo zvuk violine dopirao.
U očevoj štampi mogao je da pročita o umetnosti, o porodici Stradivari čuvenim graditeljima violina, o veličanstvenom Mocartu i Štrausu, o Beču i njegovim čarima. Beču, obećanom gradu za svakokog umetnika. Njegove sve želje su bili upućene ka tom gradu i Bečkoj filharmoniji.
Posle prelaska cige u neki lepši svet, a za njegovu okolinu prelazak na groblje, violina je bila u ravni sa praznim gajbama, prekrivena paučinom. Prvi dodiri gudala i žice iz dečakove ruke bili su tako neobični da se i sam zbunjivao.Sa dolaskom prvih televizora gledao je koncerte klasične muzike, a leti bi od učenika iz prestonice, koji su bili na odmoru u njegovom mestu uzimao note. Onako sam samouk, bez učitelja, ali sa Bogom datim talentom i beskrajnom željom, upoznavao je violinu i violina njega. Svoje upoznavanje su morali skrivati od očiju oca, jer zar da mu sin bude muzikant? A kada dodje vreme suočavanja, sačeka ga kofer sa malo stvari. Uvredjeni roditeljski ponos ga je oterao, trenutkom izgnanstva iz roditeljskog doma, dobi svoj ponos. Krenuo je da san pretvori u javu, da maštanja pretvori u realnost.
Kada stiže u prestonicu, uistinu sve se pretvori u realnost. Umesto što bržeg odlaska u Beč, susreo se sa golim preživljavanjem. Nije bilo više mesta ni dečaku, ni umetniku, jedino što je mogao biti bilo je čovek. Obični čovek koji mora zaraditi za hleb, krov nad glavom. Od gladi se prsti koče, telo podrhtava, a duša počinje da upada u komu i umetnosti tu je sve manje mesta. Takvi trenuti ostavljaju malo vremena našoj inteligenciji da smisli način kako opstati. U slučaju da zakaže mi nestajemo, ako pak silovito zagrmi u nama, mi nastavljamo dalje.
U uglu Knez Mihajlove ulice, ispod jedne ulične svetiljke čovek u crnom mantilu sa kragnom koja se spaja sa ispucalim šeširom je izvodio Štrausa. Konačno sve je bilo u jednom, obični čovek koji se bori da preživi, umetnik koji razgovara s violinom, dečak sa istim onim nadama i željama. Po beogradskim pločnicima prolazilo je na hiljade ljudi, ali samo je par njih zastalo da čuje božanske zvuke violine, a tih par što zastade ne imaše ni za sebe, a kamoli za umetnika. Jedino što mu je ostalo bilo je njegova violina i novogodišni koncerti Bečke filharmonije koji su jedino bili prikazivani, jer ubrzo posle nastanka televizije zavlada sivilo. Nestalo je prostora za umetnost.
U letnjim noćima, kada bi nešto zaradio, a celokupna slika Beograda davala pečat spokoja, on je sanjao. Odveli su ga snovi, na Bečke ulice, na novogodišnji koncert, izvodio je svoje note, a posle gromoviti aplauzi, druženja, probe i sve ono za šta umetnik i jedan violinista živi. Svako jutro nadu je gubio i svako veče snovima mu se nada vraćala, pa sve tako iznova i iznova. Prosto mi ne primetimo kada kosa počne da sedi, kada koža ispuca a od mladića postane starac. Jedino se boja očiju ne menja, ona ostaje da priča svoju priču. U očima čitamo sva sećanja i sva naša nadanja zajedno sa svim uspesima i svim neuspesima. Oči su jednostavno naša istina koju ne možemo sakriti. Jasno ispričan roman po temi našeg života. Njegov roman jednostavno nije bio završen, nedostajao je trenutak koračanja Bečom, kao da ga je Bog ostavio da ispuni tu večnu želju. Nagoveštaj skore smrti, koji ga je prožimao, dao mu je dovoljno samopouzdanja da više ne svira za hleb, već da i gladan i žedan skuplja za avionsku kartu.
Važna jutra našeg života su obeležena čudima prirode. Tako i ovo. Nevidljivi slikar na nebeskom platnu od oblaka islikao je violinu i gudalo i svako ko je u nebo gledao sa nekom svojom nadom mogao je to videti. A sve je samo došlo na svoje. Toliko čekani trenutak, zbog koga je prihvatio nizanje dana na svojoj životnoj brojanici, je stigao. Silovito hujanje vetra, prasak iz motora aviona, plavo nebo, odsutnost i nesigurni prvi korak Bečkim pločnikom. Srce je zalupalo kao nikad do tada, u nosu su mu bili svi oni neznani mirisi koje čovek oseti samo kada je srećan, staračka kolena su zaklecala. U blizini jedne fontane, a na samo pedesetak metara od zgrade filharmonije seo je na kofer i zasvirao. Bilo je dovoljno nekoliko umilnih zvukova stare violine, da oko njega budu grupe Bečlija željne melema za dušu. Muzika je nešto što spaja razjedinjeno, ona zna sve jezike, jasna je svima. Muzika je ono sveto što ljudi ma koliko pokušavali ne mogu uništiti, ona je feniks koji će se večno iz pepela rađati. Ponovo je u starcu bio umetnik, naprasno je nestao obični čovek sa dnevnim problemima.
Austrijski maniri i divljenje muzici pretakali su se u neočekivano velike sume novca. Nekoliko Bečkih sati je bilo dovoljno da se izjednači sa svom onom zaradom nekoliko Beogradskih godina. Svaki momenat njegovog sanjanja, konačno se ostvario. Vazduh u Beču, maniri ljudi, spokojno je bilo starčevo srce. Pred sami mrak, vukući žuti, na nekoliko mesta ispucali kofer, došao je do filharmonije. Uskoro će izvođenje Štrausa. Jasnim sigurnim korakom kao da je dvadeset godina mlađi, kročio je u balsku salu. Posle toliko godina, samo nekoliko metara i nekoliko minuta ga je delilo od početka koncerta. Strpljiv kakav je svo vreme svoga življenja bio, pronašao je svoje sedište. Retrospektiva njegovog života stala je u nekoliko pogleda ka redovima u sali. Seo je u sedište i posmatrajući pripremanjem scene osetio je olakšanje.
-Konačno sam tu. Toliko godina sna, bez porodice sam, nemam potomstvo ali sam opet srećan. Ne kajem se ni zbog čega, živeo sam sa notama. Ja sam samo sledio svoje misli, i nisam se plašio sredine oko mene. Znao sam sve vreme da život nije harmonija, već jedna velika filharmonija koja izvodi samo tužne arije.Ako bi pak koji trenutak sreće nastupio, to je se samo naš dirigent života zaigrao. Da sam ranije skupio snage da dodjem u Beč, možda bi sve lepše bilo, mada… Ajde stari, evo te na koncertu, uživaj, pusti misli niz Dunav. Ovo je tvoje veče.
Misao se polako gubila i odlazila, kao voda širokoga i plavoga Dunava koja teče ka nekim drugim gradovima, u kojima su opet smeštene neke druge sudbine drugačijih ljudi.
Pomalo uplašen, a opet opušten, takva kompozicija osećanja neobjašnjiva čovekovom umu. Mali plašljivi dečak u njemu, proganjan od sivila ovoga sveta, bio je miran. Mir ga je obuzeo, a tiho kako je i živeo, a dostojanstveno kako je i štitio svoje snove, ne ometajući prve note sa scene, starac je zaspao. Zaspao onim večnim snom pred kojim smo svi jednaki. Nikada nije zasvirao na sceni, ali je osetio onaj mir koji je celog života tražio. Mir, koji se krio iza svake želje, mir koji samo iskreni umetnik može razumeti.
Njegova ljubav prema redu i skladu je u suštini života, živeo je svoju životnu ariju. Snovi su ga vodili kroz život. Jedino tako je mogao umreti srećan.