Decembar davne 1763.

Zima je uveliko stegla i sneg je pokrio celu Austriju. Nadomak Beča jedna kočija se teško probijala kroz snežne nanose na putu, uz psovanje kočijaša dok je nemilosrdno šibao konje, koji su slabo šta mogli videti pred sobom zbog snega koji je neprestano padao.
Sedmogodišnji Volfgang Amadeus Mocart se zakašlja. Leopold, njegov otac, pogleda ga zabrinuto.
„Nisi se valjda razboleo dečače?“
„Nisam tata“, reče mali Mozart. Stavio je ruku na usta pokušavajući da priguši kašalj.
„Nemoj dozvoliti da obična prehlada uništi tvoju slavu, tvoj jedini put… naš jedini put“, reče otac strogo preletevši očima preko supruge Ane Marije i kćeri Nanerl.
„Neće tata“, odgovori Mocart gledajući u svoje malene šake koje su se tresle od hladnoće. Ovom čudu od deteta je zima strašno smetala i hladnoću je jedva podnosio. Znao je da će bilo kakav protest naići na očevo negodovanje.
Leopold je bio prvi koji je uočio sinovljev talenat i veliki deo vremena je posvetio učeći ga da svira, otkrivajući mu tajni svet muzike, čija su vrata bila otvorena samo uzvišenim srcima. Ali to je bilo skoro bespotrebno jer je njegov sin zakoračio u taj svet pre nego što je naučio slova. Nijednoj osobi, koja mu se divila, nije mogao da objasni kako je uspeo, tako mali, da zavoli muziku, da svira i komponuje, dok su njegovi vršnjaci sa teškoćom učili da čitaju i pišu. To isto nije mogao objasniti ni njegov otac. Ono što je ovo smrznuto dete radilo na violini i klaviru ostali muzičari su uspevali u poznijim godinama.
Kočija je polako ulazila u Beč, na čijim se ulicama gotovo i da nije mogao videti prolaznik, zbog jakog snega koji ga je osvajao.
„Pre nego što uđete u glavnu dvoranu gde će biti carica Marija Terezija, ne zaboravite da ugrejete ruke oko vatre. Zapamtite, topli prsti su u sviranju jako važni. Ako ih ne zagrejete možete upropastiti nastup na bečkom dvoru, a to vam nikad ne bih oprostio“, reče Leopold jezivo strogim glasom, fiksirajući oba deteta pogledom.
Dečica su samo poslušno zaklimala glavom.
Kočija zastade ispred samog ulaza u dvor i kočijaš zaneme pred veličanstvenošću velelepne građevine, gde se odlučivalo o sudbini miliona ljudi, domu carice Marije Terezije.
Volfgang stupi na zavejani pločnik i na brzinu prelete pogledom po dvoru i njegovoj okolini. Očaran prizorom najednom začu u sebi tanani zvuk od kojeg je podrhtavalo njegovo maleno srce, kao da je melodija samo njemu čujna ušla u to srce i zatreperela ga. Volfgang zatvori oči na tren uživajući u ritmičnom menjanju tonova koji kao da su ga vodili u nepoznat svet, rezervisan samo za njega. Na smrznutim prstima malene šake je mogao osetiti dodire dirki klavira, kojima je duboko zalazio u svoj svet ispunjen muzikom, kao da je koračao stepenicama, proizvodeći po jedan ton sa svakim korakom.
„Hajde, šta si se ukipio“, reče otac prekorno i ščepavši Volfganga za rame, grubo ga pogura napred.
Dete ne reče ništa već poče koračati, ne videvši ispred sebe ništa do dirki klavira, stepenicama koje su ga vodile napred.

Leopold, neuspešni student filozofije a kasnije nadaleko poznati učitelj muzike, imao je, pored muzičke, još jednu sposobnost koja se u skorije vreme počela ispoljavati. Bio je to talenat za zarađivanje novca; marketinško oko koje je znalo šta ljude oduševljava te je tokom sinovljevim nastupa malom Volfgangu vezivao oči ili je stavljao čaršav preko dirki klavira. Oduševljena publika je aplaudirala dok je Leoplod prebrojavao novac. Povrh toga je lično izrađivao plakate kao oglase za nastupe svog sina, i bio je inicijator da maleni Volfgang počne trogodišnju turneju po Evropi, što se ogledalo u obilasku prestonica, balova i raznoraznih svečanosti na kojima je Leopold reklamirao sinovljev talenat, žarko želeći da ga unovči, u čemu je i uspeo. U vreme kada je detetu najpotrebniji san, kada raste i razvija se, Volfgang je do iscrpljenosti vežbao da svira. Na to ga je delimično navodila ljubav ka savšrenim zvucima, dok mu je najveći deo potrebnog sna uzimao učitelj, otac Leopold.
Bečki dvor je bila samo jedna u nizu stanica. Ponosni Leopold, grozničavim pogledom je prelazio preko nasmejanog izraza lica carice Marije Terezije dok joj je predstavljao svoju porodicu, kao da je njime pokušavao da utvrdi caričino raspoloženje i nasluti moguću nagradu ukoliko Volfgang odsvira svoju muzičku numeru kako treba.
Carica je blagonaklono gledala u Volfganga i Nanerl, začuđeno se smešeći, želeći da što pre čuje dokaz o muzičkim sposobnostima ove dece, a posebno sedmogodišnjeg dečaka, o kojem se priča po celom carstvu.
Carica sede na svoje mesto i u dvorani zavlada tišina. Volfgang je sedeo ispred klavira, gledajući u njegove dirke, kao da se psihički pripremao nebili razbio tremu, i da odagna svaku pomisao o mogućoj pogrešci. Tako se barem činilo Leopoldu, koji ga je zabrinuto gledao.
Volfgang zatvori oči. Svi u dvorani su čekali da muzika počne ali dečak je sedeo mirno pred klavirom, ne pomerajući ni najmanji prst. Leopoldu izbiše graške znoja na slepoočnicama. Sedeo je podalje od sina, iza njegovih leđa, i uopšte mu nije bilo jasno zašto dečak ne svira. Sekunde su prolazile u najvećoj napetosti, dok je Leopold sve više propadao u zemlju od sramote, menjajući boje lice i tela ukočenog od straha. Bacio je pogled na caricu koja je podigla jednu obrvu.
„Propao sam“, mislio je bespomoćni Leopold. „Zašto ovo dete ne počne da svira? Šta mu je?“
Prizor zavejanog dvorca ponovo iskrsnu pred Volfgangove oči. Tana melodija mu ponovo obavi srce i on se osmehnu, dok je pružao svoje malene šake ka klavirskim dirkama. Zvuk odjeknu dvoranom i Leopold preblede. To nije bila ona melodija za koju su se dogovorili da će svirati. Dečak je svirao nešto sasvim drugo. Ovo je bilo neverovatno, nemoguće! Ubiće ga kad napuste dvor – pomisli Leopold dok su mu u mislima praštale munje.
Volfgang je koračao po dirkama, nežno i polako, kao da ide na prstima kroz nekakvu odaju, koju je upravo zamišljao dok su mu oči bile zatvorene. Prelazak sa jednog mesta na drugi u toj velikoj prostoriji dirke klavira su savršeno dočaravale. Melodija, koju je upravo stvarao, je celom dvoru bila nepoznata ali lepa, nekako tajnovita i blaga, koja dira u svačije srce. Samo ne u očevo.
Volfgang korača po odaji, tražeći nekog svojim ljubopitljivim i krupnim očima. Srce mu žudi za ljubavlju i razumevanjem, u želji da se otrgne iz očevih stega, iz okvira života u kojem stoji okovan. Dok traži svoj zračak slobode harmonična i skladna melodija ispunjava dvoranu, oduševljavajući aristokratska srca, nežno ih dodirujući, terajući ih da zaplaču.
U mračnom kutu odaje Volfgang spazi Alojzu Veber, njegovu buduću veliku ljubav, koju je sada, kao sedmogodišnjak, video jasno u svojoj viziji koju je prisutnima u dvorani opisivao jasnoćom svoje muzike. Ali Alojza, osamnaestogodišnja pevačica, se udaljava iz odaje dok ga uplakano gleda. Volfgang joj pruža svoje čarobne ruke, doziva je ali ona zauvek odlazi. Odlazi dok je za ruku vuče Leopold, njegov strogi i namršteni otac.
Dvoranom zagrmi ton Volfgangove tuge i svi se prenuše. Dok je dodirivao dirke njegovo telo se izvijalo, pomerajući se napred-nazad, dok su prsti preletali po dirkama. Baš kao i njegovi pogledi po zamišljenoj prostoriji koja kao da je oslikavala njegov život. On okrente glavu i spazi Konstancu Veber, Alojzinu sestru, odevenu u predivnu venčanicu. Volfgang joj tihim korakom prilazi, hvata je za ruke, približava sebi i dodiruje joj usne svojim.
Volfgang poče brzo udarati po krajnjoj dirki klavira, najavljujući napetost, koja samo što nije usledila.
On se odmaknu na korak od Konstance i vide da je ona sva u ritama, da je soba u kojoj žive prljava i neuredna, poput kuće nekog siromaha, u kojoj nema nikakvog reda. Začu se prasak munje spolja i Volfgang priđe prozoru. Olujno nebo se nadvilo nad grobljem i on spazi kako grobar stavlja njegovo telo u grobnicu zajedno sa ostalim siromasima, koji nisu imali para da plate za pogreb već su u večnu kuću morali otići skupa. Kiša se sručila na telo mladog i nesrećnog Mocarta, koji je ležao u grobnoj jami, dok ga je grobar, bez obzira na nevreme koje ga je zadesilo, pokušavao zakopati.
Strahovito bolna melodija raspara vazduh u dvorani, koji samo što nije rekao „Gotovo je sa mnom. Umirem. Mlad sam a umirem!“. Melodija biva sve napetija i napetija, dok na kraju Mozart nije udario poslednji put po dirkama klavira i završio svoju životnu kompoziciju.
Slušaoci su ga oduševljeno gledali, misleći da će nastaviti sviranje ali kad videše da carica ustaje sa svog mesta i tapše, svi poskakaše i dvoranom se zaori aplauz. Leopold se osvrte oko sebe, zbunjen, ne shvatajući da je publika aplaudira u zanosu. Ustaje i on, tapše i osvrće se oko sebe, gledajući prisutne u neverici.
Ali Volfgang je i dalje sedeo ispred klavira, oborene glave, nesposoban da čuje ikakav aplauz i oduševljenje. Carica mu se približi, nagnu se nad dečakom, poljubi ga i uhvativši mu obraze dlanovima, okrete njegovo lice ka sebi i vide da dečak plače.