Žurila sam krupnim koracima ka svojoj zgradi, preskačući ostatke noći i zaobilazeći bicikle u
jurnjavi, svaki put pod pretnjom da se preturim na levu stranu, pa u izlog i neku lepršavu haljinu.
Dolaziš večeras? Bilo je dovoljno da taj dan ubrza za još hiljadu puta, iako smo živeli jedno od
drugog na tri ugla, i verovatnoća da ćemo se sresti na tom dnevnom nivou bila je velika. Napolju
je mirisalo na kasnu kišu i samo sam mislila na tebe.
Stan je bio hladan, dvoumila sam se da li da uključim radio ili TV, iako znajući da te samotne
sate ništa ne može da nadomesti. Posmatrala sam nebo sedeći na prozoru, kako se od prozirno
plave polako stišava i bledi, postaje sivo, sve tamnije, dok kiša napokon nije zamirisala i prekrila
sveţu travu u dvorištu. Devojčica sa šestog sprata svirala je klavir i ja sam je nemo pratila. A,
onda psihoza. Ne mogu tačno da se setim šta se prethodno desilo, ali znam da si mi ostao dužan
neku ispriku, tako da je veče već samo po sebi dobilo na žežini. Nisam imala džemper, pa sam na
sebe navukla dve majice i jednu haljinu, kratku jaknu i seksi sandale. Ne znam zašto, ali te su me
sandale itekako činile da se osećam posebnom, iako su bile kupljene u nekoj sasvim jeftinoj
prodavnici.
Dobropoznati miris, kao iz kafane na železničkoj stanici, staklena vrata koja malo jače gurneš da
bi ušao i kompjuter težak sto kilograma (koliko je i star), u mojoj ruci. Šanker i ja, sami, i još
jedan par. Kiša je rasterala sve. Naravno, imam tremu, ali s obzirom da sam maltene sama,
pravim se luda. Playlist za večeras je poseban, samo retke pesme iz osamdesetih, onako, što
nakaradnije i eksperimentalnije. Imam i dva hita, „Footlose“ i „Kokomo“, za svaki slučaj.
Ulaziš, pravim se blesava, dobijam ploču na poklon. Znam tu ploču od bivšeg bivšeg dečka,
nekada sam govorila da ću se udati za onoga ko mi je bude poklonio. Matori smo, kao, sve je u
redu. Tresu ti se ruke dok zavijaš duvan, ja pogrešno puštam Grace Jones. Pričamo gluposti.
Smejemo se. Ne znam da li si lep, ne znam ni da li te uopšte vidim. Šanker Nemac student
donosi nam pića, pita da li je sve u redu. Da, jeste, ništa nije u redu. Ne znam ni ko sam ja.
Dobijam mali nož na poklon, od nekoga ko ti je blizak. Taj neko te ogovara preda mnom,
postaješ mali, mrzim te. To je brat tvoje devojke, naravno da je tu da te upropasti. On je na
pravom mestu, samo si ti zalutao.
Odlazimo u nekoj vrsti histerije, kiša je stala, meni je još hladnije. Penjem se po neku treću
jaknu, čekaš, niska crvena bicikla, nervira me neviđeno, ali se smejem, jer me zabavljaš time
koliko si smotan. U suterenu, skriveni bar, odabrana ekipa matoraca, sluša se Motley Crue.
Naručujemo pivo, cepam svaki podmetač na milione komadića, šankerica se smeje, kažeš joj da
sam nervozna. U Hong Kongu, dizajner za koga si radio, daje ti blow job, ja pristajem da budem
tvoja trandža koliko god, sasvim je svejedno. Objašnjavaš mi kako smo na granici četvrtog i
petog bicirka, i kako se baš na tom mestu završava GrosseNeugasse, i počinje KleineNeugasse, i
kako su Austrijanci smešni jer daju takva imena ulicama. Posmatram te zaljubljeno i nesvesno
sisam svoj palac. Sviće. Pripiti odlazimo.