Nekada zaista sa čuđenjem i nevericom slušam tragične, neverovatne i naponovljive sudbine ljudi. Često se zapitam šta je to što pojedincima uliva snagu da i nakon mnogobrojnih neuspeha i razočaranja, nastave život sa osmehom. Na koji način uspevaju da se iskobeljaju iz vrtloga tuge koji strahovito pokušava da ih prikuje za dno. Pomislim da sam suviše normalan, običan i neupadljiv da bi moj život odlikovala neka takva priča, priča koja oduzima dah i nagoni na razmišljanje i preispitivanje samog sebe.
Moje ime je Aleksandar i ja sam školski primer prosečnosti. Živim u Banji Koviljači nadomak Loznice, gde se već godinama nižu generacije Petrovića, sve od mog čukundede Aranđela. Porodica Petrović poznata je od davnina po uzgoju rasnih, čistokrvnih konja i izradi fijakera i kočija od najfinije hrastovine. Kako vreme odmiče, smišljam nove načine za ostvarivanje zarade, te moji konji više ne služe samo za trke i izložbe, već i za zadovoljstvo dobrostojećih građana voljnih da upotpune neki, za njih, bitan događaj. U ovakvim prilikama fijakere vozim ja lično. Koliko li sam samo mladenaca prevezao, svakodnevno, barem jedan srećan par. Prijatelja, da budem iskren, i nemam mnogo, što objašnjavam time što mi se često dešavalo da me ljudi iznevere, te sam nekako navikao da sve u životu radim sam pa i da živim gotovo usamljeničkim životom. Vremenom što sam više upoznavao ljude, to sam više cenio moje konje, moje verne pratioce. Neverovatno je to što ja najiskrenije razgovore vodim sa mojim ljubimcima i često im se jadam, ali i hvalim; osećam se zaista ispunjeno. Iskrenost koju ja vidim u njihovim očima, nikad nisam ni nazreo u pogledima ljudi. Razgovor sa pojedinim osobama bih uporedio sa obraćanjem kokoškama iz mog zadnjeg dvorišta – dok imam punu šaku semenki biću im centar sveta ali već kad mi ponestane nečega što bih mogao da im ponudim, hitro bi se okrenule na suprotnu stranu tražeći nekog od koga bi imale bilo kakve koristi. Čudna smo mi sorta zaista.
Pored porodice i konja posebno mesto u mom srcu našla je i jedna prirodna lepota majke Srbije. Žena sa kosom boje klasja, sa nebom oko zenica. Dovoljno mi je samo da pokaže red bisera koje skriva ispod somotskih usan i ulepšala bi mi dan. Tada sve prestaje, vreme se zaustavlja, stišava se žamor gradske vreve, tada postoji samo ona, jedna jedina i neponovljiva.
Za druge, ona je bila samo obična devojka, još jedna slučajna prolaznica koja šeta gradskom cestom. Za mene – boginja na zemlji, priviđenje koje lagano hoda kaldrmom, meko i bešumno poput zrna maslačka nošenog vetrom. Moja Sofija. Moja mudrost, sreća i san. Prepoznao bih je među hiljadama žena po njenom elegantnom držanju, luckastom ponašanju i tananim šakama od kašmira. O njoj sam znao sve, čak i ono što ne bi trebalo. Znam da je pravična, iskrena, znam da će uvek kriti svoja prava osećanja. Znam i zašto… Ubeđen sam da je volela ili makar mislila da voli. Povređivali su je dripci koji nikad nisu zasluživali bogatstvo poput nje. Takođe, siguran sam da joj ja to nikad ne bih uradio. Ako bi pustila suzu zbog mene, bilo bi dana kada mi otac Petar bude pevao opelo.
Nisam mogao da udaljim pogled od nje i nisam mogao da se suzdržim, a da joj se ne obratim. Znao sam i da ona u meni vidi nešto više od običnog čoveka za kakvog i sam sebe smatram. Shvatio sam da nisam prvi kojem je oko palo na sjaj njene lepote,ali lepotu koju sam ja video u njoj, ispod te maske snažne i nedodirljive žene, siguran sam, niko nije prepoznavao. Tada sam osećao da bih je voleo i u dubokoj starosti, kada iščezne sva ta spoljašnja, nebitna lepota koja je privlačila mnoge.
Sofija je bila moja prva i jedina prava ljubav, posle moje majke, bila mi je najbitnija žena u životu. Zanimljivo je to što svako u životu ima tu jednu osobu za koju zna da je nikad neće zaboraviti, za mene je to bila Sofija. Zvuči pomalo suludo, ali posmatrao sam je kao sebe u ženskom obličju samo sa svim onim osobinama koje bih i ja želeo da posedujem, no Bog mi nije podario tu sreću. Siguran sam da se svako može poistovetiti sa ovim mojim razmišljanjem, jer kada pogledamo duboko u sebe, svi zapravo tražimo onaj deo nas koji nam nedostaje da bi smo se osećali upotpunjeno i celovito, a to možemo naći samo u nekoj drugoj osobi jer koliko god se čovek trudio da bude drugačiji i bolji, ne može pobeći od svoje suštine koja uvek ispliva nekako baš kada to najmanje želimo. Sofija je bila sve što sam ja tražio, onaj delić mene za kojim sam istinski čeznuo, ali kao i uvek postoji to čuveno ali kada neka viša sila umeša prste u naizgled perfektnu sudbinu jer je ipak savršen sklad dosadan krojaču života, te mora poneki šav da zašije krivo, tek da prekine monotoniju. Sećam se svega kao da se juče desilo…
Gospodin Arimović, bio je moja stalna mušterija i često su nam se pogledi ukrštali na Sofijinim obrazima kada se osmehuje. Zvali su ga još i gospodin Dolar, čovek je proveo dvadesetpet godina radeći na naftnoj bušotini, a sada je vlasnik takve tri. Čim imate pozamašni bankovni račun, odmah ste gospodin u Srbiji. Nisam imao ništa protiv njegovog imetka, trudio se i stekao je. Mada imao sam nešto protiv njegovog karaktera, bio je previše povučen i miran, bez imalo žara i strasti, ceo život ništa ne menja, dosadan čovek, zaista. Bolje da se preselio u Englesku, više bi mu priličilo. U svakom slučaju, on mi nije bio prepreka do srca moje mile Sofije, plašio se svake konkurencije, strah mu je bio najveći neprijatelj. Bio je sumoran i uštogljen, uvek savršeno opeglan i očešljan. Čovek bez životne iskre, koji će sa mesta posmatrača opažati ono što smo mi postajali…
Bilo mi je žao njega i takvih ljudi koji dopuštaju da im iz šaka isklizne nešto što zaista žele, a samo zato što se za to ne bore. Odista, ima popriličan broj njemu sličnih osoba koje žive u strahu od neuspeha neshvatajući da čovek koji nikad nije pogrešio ili omanuo u ispunjavanju svojih želja, zapravo nikad nije ništa uradio. Prepustio se toku životne reke i njenim strujama, ali, eto, ja ću plivati nasuprot svakom strujanju u želji da ostvarim svoje zamisli. Naiđem li na branu srušiću je, ako se dokopam obale na pogrešnom mestu bez razmišljanja ću se baciti u još jednu grčevitu borbu i biću takav sve dok se moja reka ne ulije u Stiks, to je već van mog domašaja. Imam najvažniji oslonac u životu – samog sebe, oslonac koji sam lično ja izgradio i jedino ja mogu da ga srušim. Možda je to previše samouveren stav, ali moja reka je takva dok neki izgleda više vole jezero.
Dan kada me je poljubila obeležiću crvenim slovom u kalendaru. 22.mart – vreme kada je priroda poput pejzaža magičnih šuma iz bajki, vreme kada je moj život počeo iz početka. Njeno prisustvo činilo je da postanem bolji čovek, a poljubac da se ponovo rodim. Tada je sve bilo nebitno, važni smo bili samo mi, dve zaljubljene duše koje maštaju o dalekim predelima, zajedničkom domu i potomcima. Pitao sam se gde li se krila sve to vreme. Zagrljeni u hladu magnolija pričali smo o svemu, tada je sve vreme ovog sveta bilo naše. Pričala mi je o magnolijama, o tome kako su one simbol otmenosti, elegancije, lepote i istrajnosti, e, moja Sofija, to su upavo reči kojima sam te opisivao. Sanjarili smo o tome kako ćemo se upravo pod ovom magnolijom zakleti pred matičarem na doživotnu vernost jedno drugom.
„Koliko sam žena vozio na venčanja, sigurno ću i tebe, draga moja, kada budeš pristala na večnu sreću sa mnom“ – često sam mislio u sebi. Sati su nam prolazili uvek brzo, za nju sam bio spreman da učinim sve. Kako je vreme prolazilo, činilo mi se da nije u redu da od nje očekujem takvu predanost. Bio sam strpljiv i istrajan, ali vreme je i dalje letelo, što sam bio bolji prema njoj, sve me je više odbacivala, a muško srce nije travka da se podigne kad je zgaziš. Ubeđivala me je rečima u suprotno, ali delima ne, sa mojih usana nikada ne bi moralo da sklizne – volim te, ja bih jednostavno dao i život ako zatraži. Gde smo mi to pogrešili, pa smo se tako udaljili? Kao da se meni nedužnom svetila zato što su joj drugi lomili srce. Sofija, zašto si takva bila prema meni? Zar si i ti kao svi morala da ostaviš trag crnog pečata izdaje na mom srcu?
Opet se vraćam na svoju pređašnju misao o čudnovatosti ljudske sorte, da li je zaista moguće da smo mi takvi da kada konačno prisvojimo osobu koju smo želeli odbacujemo je ne želeći da se previše naviknemo, zavolimo i pokažemo svoje ranjive strane? Sećam se priča svog oca kako je osvajao majčino srce, sve je počinjalo sa par bezazlenih pisama, po koje ruže na pragu ili sa šetnjom gradskim trgom, tada su ljudi naizgled bili dosta suzdržaniji u iskazivanju svojih emocija ili možda grešim… Moji roditelji su kao i svi njihovi vršnjaci svoju ljubav negovali u tajnosti, ali to nikako ne znači da su te emocije bile lažne ili usiljene, tada su ljudi samo delovalo otuđeno, zapravo, bili su bliži jedni drugima nego što mi u današnje vreme to možemo da pojmimo. Čudni smo mi zaista, što nam je nešto dostupnije, to nas manje privlači, svađe su znak ljubavi, a daljina je počela da zbližava, moglo bi se reći da sam staromodan, ali zaista ne vidim poentu takvog kontrastnog odnosa među ljudima.
Sofija je izgleda u tim shvatanjima bila daleko modernija od mene. Vremenom nije bila ona ista žena koju sam ja zavoleo, ona, žena na čiji sam poziv bio u stanju da čekam ceo dan sedeći u vrtu. Samo sam želeo da me voli kao pre. Ludo muško srce nekad zna da uradi i protiv svoje volje. Želeo sam da odem iz svog grada na neko vreme, moja duša bi lakše podnela odlazak, da je ne vidim, da zaboravim, nego da je toplo grlim i stojički trpim kako me vređa hladnim pogledom. Želeo sam da me mrzi da bi je ovo srce lakše prebolelo. Pokušavajući da držim korak sa vremenom i pomodarskim odnosima među ljudima, poljubio sam drugu, neku nebitnu. Neka slobodno misli da sam isti kao i drugi. Učinio sam to. Neka me mrzi, makar nakon ove promašene romanse mogu sebi da dam razlog zašto me toliko odbacuje. Kriv sam. Priznajem. Otišao sam, zbog žene napustio dedovinu, vratiću se kada prestanem da je volim, do tada neka razmišlja i neka se kaje, jer niko je neće voleti kao ja…Ljubav zaista ne bira čija će srca da dotakne, ali nečija duša je toliko okamenjena da čak ni vihor najčistijih osećanja ne može da je omekša. Takva je bila Sofija, zatrovana i ledena prema jedinoj osobi koja je istinski voli, a taj nesrećnik sam bio ja. Imao sam srca za oboje, ali zaista i ja sam se umorio…
Prošlo je tačno šest godina od kako sam otišao, vreme je da se vratim svom domu i konjima, i da se obradujem Sofiji kao staroj poznanici. Sve se jako izmenilo, ljudi hodaju užurbano, cela Loznica mi deluje nekako strano sem moje ergele. Nisam čestito ni ušao u kuću kad čujem Danila kako viče: „Gazda imamo mušterije za prevoz“ ! Spremam se što brže mogu, sedam za kočiju, mladenci su već unutra. Dok ih vozim do njihovog odredišta, priznajem da šaram pogledom po licima prolaznika tražeći nju. Bili smo toliko srećni, baš u ovo vreme pre šest godina… Matičar čeka svoje mladence dok mlada pokušava da izađe iz fijakera u svojoj raskošnoj venčanoj haljini. „Da“ reći će pod magnolijom, tu smo se mi nekad voleli. Lepo venčanje, par već ima detence i očekuju još jednu prinovu u porodici. Lepo je to kada se dvoje ljudi vole i mi smo tako nekada. Odlutao sam u svojim nostalgičnim razmišljanjima toliko da nisam ni primetio da je ceremonija pri kraju.
„ Da li uzimate ovu ženu za svoju suprugu?“
„Da“, rekao je mladoženja tiho.
„ A Vi, da li uzimate ovog čoveka za svog muža? “
„ Da,uzimam.“
Obliva me hladan znoj. Prepoznao bih je među hiljadu lica. Podiže veo, gospođa Arimović Sofija. To je ona. Mnoge sam mlade vozio na venčanje, sada i nju, ali ne kao moju, već kao tuđu. Prilazi fijakeru, učtivo joj ljubim ruku i milujem ćerku po kosi. Gleda me preplašeno i zbunjeno. Mislim u sebi… „Ovde sam je ljubio, ovde sam je i izgubio.“
Otišao sam iz najbolje namere. Govoreći da idem da bih je zaboravio, učinio sam to kako bi se ona mene što češće sećala. Sanjao sam noćima trenutak povratka i da je ona nakon toliko godina konačno priznala svoju grešku , da je konačno shvatila da sam je voleo i da ću je uvek voleti, da sam joj sve oprostio, svaku ružnu reč,delo i prekoran pogled. Rekao bih joj da je volim, da nije kriva što mi nanosi zlo…Ipak svi smo mi samo zbir onoga što nam se tokom života dogodilo. Posle svega što smo prošli zajedno, i dobrog i lošeg, ipak se u njoj nikad nije probudila ta iskra vatrenosti i upornosti koju sam ja na trenutke kod nje prepoznavao. Sofija je izgleda ipak bila žena za jezero, koliko god se pravila da nije tako. Nije kao ja za strahovito kroćenje rečnih brzaka. Sofija je za mene bila moje mirno utočište od svih životnih avantura a ja za nju upravo suprotno i oboje smo našli taj deo sebe koji smo tražili ali, niko nam nije rekao – možda baš taj deo koji nam fali nikad nije ni bio potreban.
Odvezao sam ih pred kapiju Arimović imanja. Sedim i gledam kako odlazi sa nekim čovekom u „moj i njen“ zamišljani život. Na ulaznom pragu na trenutak zastaje sama, pogledala me je i nasmejala se onako kako samo ona to ume. Ka njoj dotrčava ćerkica, plavokosi anđeo. Pomislih da ih je troje. Jedno od to dvoje moglo je biti njeno i moje.