Vukov zamah je imao snagu mržnje, iako se kasnije pitao odakle tom zamahu tolika snaga, budući da nikad nije shvatao poentu i smisao mržnje a nije baš bio siguran ni u njeno postojanje. Hitnuo je kamenicu onako, kako to obično ljudi rade kada hitac usmere prema objektu mržnje – bez ciljanja, bez ikakve nade da će nešto i pogoditi, hitac koji je sam sebi svrha, bez ikakvog razmišljanja o posledici istog.

Ritam borbene pesme, urlika mase, tako jednostavan, kao ritam afričkih bubnjeva, ima strahovitu i iskonsku snagu, tamnu, životinjsku, snagu koja budi trans istog afričkog šamana zbog koga i udaraju bubnjevi. Nije Vuk Karađorđević iskreno želeo da tog dana bude tu. Život, okolnosti, društvo ga je tu dovelo. Nikad nije mogao da shvati prave razloge zbog kojih bi mrzeo. Čak i kad bi rekao da mrzi, nije verovao svojim rečima. Jednostavno je tako ispalo. Oduvek je hteo da se uklopi, da ima veliki broj prijatelja. Išao je životnim putem i svakim korakom je želeo da bude prihvaćen. Žarko je želeo da ga prihvate prijatelji sa leve obale, ali su oni cenili individualnost. Puni sebe i, zbog toga, veoma sujetni, nisu ga želeli. Prijatelji sa desne obale su ga iskreno i dobronamerno prihvatali. Šta mu je drugo preostalo?

Ipak, Dositeju je on nekada izgledao prilično individualan. Vuk je bio otvoreniji i druželjubiviji od njega. Sećao se njihovog upoznavanja, kada mu je, u trećem razredu osnovne škole, tek se doselivši u Beograd, prišao na školskom brdu i pitao da li mogu zajedno da se sankaju. Dositej Obrenović je bio možda malo pametniji i maštovitiji od Vuka, ali daleko stidljiviji, povučeniji, nežniji i fizički slabiji. Iako su dobar deo života, ako ne najvažniji, onda najbezbrižniji, proveli zajedno deleći sve tajne odrastanja, već četiri godine se nisu videli – od večeri kada je Dositej Vuku rekao da je homoseksualac. I da mu nije odao tu, za Vuka odvratnu tajnu, možda bi se svakako odaljili. Nekad se ljudima putevi jednostavno, sami od sebe, raziđu, i svako krene na svoju stranu.

Za Vuka je ta tajna predstavljala izdaju. Izdaju njihovog prijateljstva, zajedničkog detinjstva i tolikog vremena koje su proveli zajedno. U tom trenutku, te večeri, u toj sobi, kada vino još nije uspelo sasvim da ih umori ali je uspelo da ih ostavi same u noći, prva slika koju je Vuk video pred svojim očima, nakon udarca reči, bila je slika njih dvojice, znojavih od telesnih tečnosti sedmog razreda, svaki sa svojim penisom u ruci, očiju ustremljenih na muzičku zvezdu nekog, istovremeno smešnog i žalosnog, muzičkog pravca, od mila nazvanog turbo-folk, čije su obline kipele iz televizora. A prvo pitanje koje je u svojoj glavi postavljao, bilo je da li je gledao u pevačicu ili u njega. Vuk se osećao prljavo. Hteo je da izađe iz te prostorije koja ga je gušila. I to je i uradio. Istog trenutka, bez reči, zalupivši vrata za sobom.

Vuk je na Dositeja bio kivan i zato što je Dositejeva pederastija predstavljala prepreku krojenju opšte prihvaćenih, većinski odobrenih, tako divno prosečnih granica Vukovog sveta. Ali, više od svega, bio je kivan nakon događaja koji su usledili posle noći provedenoj sa prostitutkom…noći koju je obeležilo odsustvo kondoma. Svaki put kada je u svojoj glavi kotrljao pitanja o smislu, o životu, smrti, o gluposti, njegov bes je rastao. Bes na samog sebe, ali i ljubomorni, egoistički bes na Dositeja. Kako je moguće da, od tolikog procenta HIV-om zaraženih homoseksualaca, on ima HIV a Dositej ne. Ta kulminacija besa, tuge, ljubomore i mržnje prema besmislenosti života ga je dovela tog dana na beogradske ulice. Pa ipak, kada je pogledao duboko u iskonskog sebe, tog dana, on nije želeo da bude tu.

Ni Dositej tog 20. septembra nije želeo da bude na Trgu Republike. Nije smatrao da bilo koga treba da zanima sa kim on vodi ljubav i ko mu se svidja. Pa ipak, izašao je na ulicu hipnotisan istim onim bubnjem koji je i Vuka pozivao, samo je svirao drugu melodiju. Bubanj je bio jači čak i od pisma koje je, dva dana pre toga, stiglo na Dositejevu adresu. Pisma koje je nosilo potvrdan odgovor o stipendiji jednog bečkog univerziteta i koje je u sebi nosilo Dositejevo zbogom, gradu i zemlji čije su granice ga gušile, čija ga je stereotipiziranost svakog pokreta i svake izgovorene reči, umarala. Ipak, bubanj je imao veću snagu, i nakon hiljada godina i svega uradjenog i postignutog, i nakon tolikih reči pretumbanih i izbledelih od prepisivanja.

Video je Dositej svu besmislenost kamenice u letu i, dok je išla ka njemu, setio se kako su se Vuk i on, u leto posle trećeg razreda igrali rata, noseći u rukama iskorišćene raketne bacače, pohabane kao zemlja po kojoj su crtali brazde. Nije bilo velike razlike, pomislio je Dositej, između ta dva momenta koje je razdvojilo slatkih šesnest godina.

„Sve je to igra,“ možda je odzvanjalo u Dositejevoj glavi dok je ležala na pločniku, beživotnim očima zagledana u mutnu baru krvi…mutnu kao voda Dunava koju Austrijanci šalju.

* * *

Dana 20.09.2009. jedan čovek je, pre nego što je izašao na ulicu, u svom stanu, u svoju beležnicu zapisao:

Ljudska seksualnost je polimorfna i politropna, što znači da čovek svoju seksualnost može usmeriti na bilo koje živo biće ili predmet. Tu mogućnost ljudi kao vrsta dobili su kombinacijom gubitka striktnog perioda za parenje, kao i funkcije parenja samo zarad produženja vrste, i razvojem mišljenja. Društvena osuda ili potvrda određenog vida seksualnosti zavisi samo od kulturnih i društvenih normi određenog društva, i nema nikakve veze sa prirodom.

Polimorfnost i politropnost ljudske seksualnosti ukazuje da svaki ćovek može biti i homoseksualan i heteroseksualan, uključujući i sve moguće i nemoguće fetiše i filije, u zavisnosti od kulturnog i psihološkog uticaja. Tako određena seksualnost ne može predstavljati bolest ili anomaliju, ali ne može biti ni urođena.