Beograd, februar, 2011.

Predvečerje. Hladan vetar raznosi pahulje u vazduhu, spuštajući ih potom na vlažnu zemlju. Iz mase se izdvaja dvoje mladih ljudi. Kreću se ka masivnim drvenim izrezbarenim vratima koja se izdvajaju od ostalih svojom upadljivom lepotom. Devojci izmamljuju osmeh. Mladić joj s naporom otvara ogromna vrata i propušta je da prođe.
– Dobro veče, dobrodošli u našu poslastičarnicu. Nadam se da vam prija ambijent. Želite da naručite? – već na ulazu nasmejano ih dočekuje stariji konobar, nudeći menije.

Devojka zadivljenim pogledom prelazi preko savršenog ambijenta koji bi bez stolova i stolica delovao kao prava bečka balska dvorana. Svesna je toga jer je imala prilika da u Beču posećuje galerije za koje joj je rečeno da su nekada funkcionisale upravo kao dvorane za svečanosti. Braonkasta lamperija niz koju se spuštaju sijalice poput lampiona, cvetne ikebane zakačene na kupolast plafon i sladunjav miris jagoda koji se širi od ukrasnih sveća po stolovima od mahagonija izmamljuju joj uzdah. Sluteći da ne bi trebalo da preteruje u odabiru, zahvalna dečku što se potrudio da je izvede na jedno takvo mesto, pogledom traži prvu prihvatljivu poslasticu, međutim, on se uz široki osmeh obraća konobaru.

– Ako ste radi da nam preporučite nešto, složićemo se sa Vama! – izgovara. Devojka ga preseca iznenađenim pogledom. On klimne glavom i nasmeši se, govoreći tim gestom da je sve u redu.

– Oh, naravno. Za mladog gospodina i lepu gospođicu predložio bih poslasticu naše slatke kuće… Saher torta po originalnom receptu, tri vrste čokolade koju specijalno za našu poslastičarnicu poručujemo iz najboljih austrijskih prodavnica čokolade, dodatak tome vanila i marmelada od marele, uz kremast fil… Ne smete propustiti… – govori konobar ushićeno, gestovima upotpunjujući svoju simpatičnu priču.

– U redu, onda, probamo Saher tortu! – nasmejano govori mladić.

– Uz Saher tortu preporučujem bečku kafu. – mladić klima glavom i konobar odlazi.

– Ti si lud… Preskupo je. – pogledala ga je, šokirano, u neverici.

– Beč u Beogradu? Grešiš. Za takav doživljaj, ništa nije preskupo… Videćeš! – odgovorio joj je, znalački.

– Auh, mora da je neki veliki poslastičar na vrhuncu svoje karijere pripremio nešto tako oduševljavajuće. – zakikotala se.

– Ponovo grešiš… – namignuo je.

Beč, 1832.

– Kako to misliš, razboleo se? – glavna služavka je nervozno cupkala u kuhinji, nepoverljivo gledajući mladića koji nije imao više od šesnaestak godina.

– Lepo. Rekao je da se izvinim vojvodi Meternihu. Ima visoku temperaturu, nije u stanju da dođe i ne morate mu platiti za ono što je uradio do sad. – objašnjavao je dečak, plašeći se reakcije služavke na svaku njegovu reč.

– I ko će sad da spremi dezert? Zar nakon ovakve večere da poslužimo krofne? Blagi Bože… – uspaničeno je proveravala hranu na šporetu, požurujući kuvaricu i ostale služavke koje su poslovale po kuhinji – Petra, seckaj taj luk sitnije! Hoćeš da primete da si stavila više nego što treba? Nisu ti to odrpanci kao mi… Elita!

U kuhinju kroz visoki svod koji ju je razdvajao od raskošne trpezarije uđe nadstojnik.

– Da li je sve u redu ovde, frau Elza? – upita je strogim tonom.

– Bilo je, kunem se, do pre pet minuta. – pokorno reče Elza, saginjući glavu, ne bi li ublažila reakciju nadstojnika.

– Šta se sad desilo, za ime sveta? – teatralno je uzviknuo.

– Ovaj ovde dečak je došao da kaže da glavni stručnjak za dezert neće moći da dođe… Razboleo se, ima temperaturu i trese ga groznica. – tiho je govorila, sve više spuštajući glavu.

– Elza, ne grbi se tu! Neću da ostanem i bez glavne služavke na ovako bitan dan, zato što ona izvodi vratolomije! Hoćeš da mi se ušineš tu? Mein Gott! – besneo je.

U trenutku, pogled mu se zaustavi na dečaku. Priđe mu i odmeri ga, gegajući se u predugačkom crnom fraku.

– A ko si ti? – radoznalo upita.

– Ja? Moje ime je Franc Saher, her Miler. Šegrt her Bergera. On me je poslao… – otpoče dečak svoju priču iznova, ali ga nadzornik, her Miler, prekide.

– Čuo sam već jednom. Saher, reče? Šegrt? Kakav šegrt sad? – pogleda ga zainteresovano svojim sitnim očima.

– Da, her Miler… Franc Saher. Pomažem her Bergeru, mutim filove i šlagove… pravim marcipan slatkiše i krem-supe svakodnevnim mušterijama… U našoj poslastičarnici pravimo i medenjake, prelivene sokom od višanja! Kad bolje zaradimo, seckamo i kajsije, pa pravimo najlepše marmelade u celom Beču! – dečak zaneseno predstavi svoj rad, pa se ućuta, spazivši prekorni pogled nadstojnika.

– Znači tako? – nasmeja se kad se dečak primiri. Oči mu zacakliše, kao da mu je na um pala najgenijalnija ideja ikada – Elza, donesi mu kecelju, obezbedi neophodne sastojke. I ne želim medenjake sa sokom od višanja koje služite običnom građanstvu. Hoću nešto… prefinjeno… sofisticirano… da se topi u ustima otmenih gostiju koje ćemo večeras imati! Razumeo? – pogledao ga je upitno.

– Ali, her Miler… Ja nikada nisam pravio tortu sam… Ja učim… – dečak pokuša da se izvuče i oslobodi tog prezahtevnog posla, ali se taj pokušaj okonča bezuspešno.

– Slušaj me pažljivo pa sam izaberi. Da li želiš da napraviš taj dezert ili da te lično odvedem u odaje vojvode Meterniha, pa da on odluči na koji način će okončati sa tobom, nakon što si odbio da izvršiš njegovu volju? – preteći se nacerio, namigujući Elzi krišom.

– Ja… Praviću! Napraviću… Najlepšu tortu ikada! Obećavam! – u dečakovim očima zacakliše dve iskrice, on se prihvati kecelje i poče prikupljati sastojke.

– Frau Elza, vanila, molim vas… Neću pakovanu… Hoću u strukićima, što svežiju… srce mora biti lepo… – govorio je uzbuđenim tonom, krećući se kroz kuhinju kao u bunilu.

– Puter … hoću puter … što finiji … da se topi u ustima „otmenih gostiju“ … – smejao se dečak upuštajući se blesavo u igru iz koje je morao izaći kao pobednik. Služavke su ga potajno posmatrale, diveći se dečjoj slobodi i želji za najboljim, i njegovoj neskrivenoj oduševljenosti sopstvenim idejama.

– Odvojte mi jaja i brašno… Gde je šlag?

– Frau Elza, lešnici, molim vas… Neću seckane… Hoću mlevene… Ne, rekao sam mlevene, molim vas.

– Što sitniji kristalni šećer… Nedovoljno sitno… Molim vas, usitnite još… – obrazi su mu se rumeneli, ruke su baratale sastojcima ogromnom brzinom, seckao je, lomio i mutio, preznojavao se i brisao znoj nadlanicom… strepeo je, ali mu je nešto u glavi govorilo da on to može… da je čokolada – čokolada… sama po sebi slatka i predivna, i da sama čokolada može zadovoljiti bilo koga… od sirotana na ulici do jednog austrijskog vojvode… a tek ako se iznese u posebnom izdanju… u kori… i na glazuri… i još ako se na crnu francusku doda kockica belgijske bele čokolade…još ako se posluži sa pravom, tek samlevenom kafom… neponovljiva aroma…

– Elza, čokolada… … Ne, ne ta čokolada … Neću običnu čokoladu za mešnju… hoću kombinaciju španske i francuske čokolade… i bele belgijske, najfinije… – objašnjavao je.

– Ali dečače, do prijema je još samo šest sati, kako da nađem svu tu čokoladu… – negodovala je Elza, prenoseći Saherova naređenja služavkama koje su izletale i uletale u kuhinju kao da im gori pod nogama.

Dva sata kasnije, na vratima se pojavila jedna niska, mršava sluškinja, umazana oko obraza, noseći ogroman ceger.

– Našla sam! – zadovoljno se smejala – Skroz na periferiji… Morala sam u najskuplju poslastičarnicu… Našla sam i francusku i špansku i belgijsku… Nisam mogla da odolim… uzela sam po kockicu. Ništa ukusnije nisam probala, možemo i ovako samo da im iznesemo!

– Začepi gubicu, Klara! Dovoljno je što si se poslužila! Daj to ovamo! – Elza je preuzela ceger i spustila ga pred Sahera, koji je uveliko pripremao sastojke koje je već imao. Nežnim pokretima poštovanja izvadio je čokoladu iz cegera, posmatrajući je. Neko vreme je stajao tako, a onda se prenuo i rasporedio je onako kako bi trebalo. Tek kada je podelio čokoladu u odgovarajuće činijice, u odgovarajućim proporcijama, ponovo se obratio Elzi.

– Frau Elza, treba mi marmelada…

– Marmelada? Odlično! Toga bar imamo… Imamo od jagoda, šljiva, kupina… I od malina imamo! – Elza je delovala zadovoljno što je uspela da mu izađe u susret, ali ne zadugo. Dečak je s nelagodom podigao desnu obrvu i nesigurno izgovorio:

– Ja bih marmeladu od marele…

– Dobro, de, gospodine poslastičaru prve klase! Dobićeš svoju prvoklasnu marmeladu od marele! – progunđala je.

Dva sata kasnije, kora se pekla. Mladić je sedeo, izgarajući u sebi. Da li će sve biti dobro? Kako će vojvoda reagovati? Da li će biti spaljen na lomači kada „otmeni gosti“ ispljunu njegovu čokoladu? Da li će biti prognan iz Austrije jer je pokušao da otruje vojvodu i njegove goste? Strepeo je. Ne radeći ništa, imao je priliku da razmišlja o svemu ali je znao da nema nazad.

Iz razmišljanja ga je prenula devojka koja je spustila na sto torbu iz koje je izvadila teglice marmelade sa natpisom „marela“.

– Izvol’te, rekao je her Ferner da je sveža.

Nekoliko sati kasnije, nakon sjajne večere, došlo je vreme dezertu. Kao glavni zaduženi za tortu, morao je stajati u trpezariji, kako bi gostima izašao u susret i prihvatio primedbe. Jeli su ćuteći. Mladić se preznajao. Brisao je čelo najpre nadlanicama, a onda i keceljom. Ćuteći su i ispraznili svoje tacnice i napunili stomake. Tokom cele večere su razgovarali, razmišljao je mladić. Za vreme dezerta su ćutali… Možda jedu samo iz kurtoazije… Možda im se ne sviđa. Sigurno im se ne sviđa, zato i zalivaju kafom u tolikim količinama, zaključio je i sačekao da se i šoljice isprazne kako bi primio najstrožu i najgoru kritiku i sačekao svoju kaznu. Odreći će se poslastičarstva. Radiće kod oca u dućanu.

Vojvoda ustade. Ozbiljno pogleda sve u prostoriji. Dečaku se odsekoše noge, a onda usledi nešto neverovatno. Vojvoda poče da tapše a ostali prisutni mu se pridružiše.

– Gospodo. – podiže svoju vinsku čašu i nastavi – Večeras nazdravljamo najukusnijem dezertu ikada, ako mi dozvolite. Živeli!

Kuckanje kristalnih čaša maestralno označi novu eru. Eru užitka u Saherovoj torti.