Sredovečni čovek, lepog lika i dostojanstvenog držanja , stajao je ispred svog štafelaja .
Nikada se nije dobro osećao u belom slikarskom mantilu . I ovom prilikom bio je obučen u svoje elegantno, ceremonijalno odelo, jedno od pet-šest , koje ce presvući u toku dana, kako i nalaže protokol …Bacio je pogled po svom ušuskanom ateljeu na antičke skulpture, donete iz raznih krajeva sveta , koje se baškare na izrezbarenom kaminu, na zidove prepune slika i na ljupke tapacirane fotelje, na kojima je voleo da sedi satima, gledajući kroz prozor užurbane ljude ,koji su prolazili prostranom ulicom – Mariahilferstrasse .
Uhvatio je nasmešen zavodljivi pogled nage mlade žene , harmoničnih proporcija tela i besprekornih crta lica, koja mu je pozirala strpljivo i mirno , sedeći na stolici prekrivenoj crvenim ogrtačem , sa cigaretom u levoj ruci, a blago povijenu nogu, pridržavala je desnom rukom , na kojoj je upadljivo sijao mali venčani prsten. Uputio joj je malo duži pogled i ona je blago promenila položaj svoga tela u onaj idealni, koji mu je bio potreban da napravi pravi potez četkicom. Blago joj se osmehnuo. Razumevali su se savršeno jasno, bez viška nepotrebno izgovorenih reči, jos od prvog trenutka kada su se videli, desetak godina ranije, sudarivši se na uskom stepeništu koje je vodilo do njegovog ateljea…U očima tada nemirnog devojčurka ,video je taj drugi par očiju , koji je sve vreme tražio u svojim slikama..
`Jesi ti, taj čudni slikar , koji se doselio u našu zgradu?`- zapita devojče.`Mogli bi da se upoznamo, pošto ćemo se često sretati. Ja sam Hermina Dauber, ćerka nastojnika zgrade`.
Slikar se nasmejao.
`Ja sam Pavle Jovanović.Najčešće me zovu Paja. Tebe bi zvao Muni, ako se ne ljutiš…Tako mi se dopada `
Sredovečni slikar, dobro zagazio u drugu polovinu svog života i devojče na početku svog, jednostavno su se prepoznali. Svoj buran život slavnog slikara svetskog renomea, koji slika najkomplikovanije ,veoma hvaljene kompozicije, zamenio je gotovo preko noći i bez ikakvog žala, mirnim, lagodnim životom slikara portretiste, skrasivši se u Beču.
Gledao je preko platna, i po ko zna koji put, sa istim nadahnućem slikao uvek isti model. Njegova muza ga je gledala očima male Muni , sad već odrasle mlade žene, njegove supruge. Obuzeo ga je jak osećaj sreće i na trenutak mu se učinilo da je i ceo atelje prodisao njegovim plućima.

2. Ruže za oproštaj

Paja se šetao po svom prostranom stanu, razmišljuci o svom poslednjem naslikanom platnu.
Ruže sa platna kao da su mu se smešile ili mu se to samo pričinjavalo. Koliko god da bi im se približio, koliko god da bi napregnuo svoj vid, vec danima nije mogao da vidi jasne, precizne poteze svoje četkice…Boje su mu se najčešće prelivale i stapale, praveći neke nerazgovetne mrlje. Izdavao ga je vid, njegov dojučerašnji saveznik. Bio je zadovoljan jer je završio delo koje je započeo, a potajno se nadao da je slabost vida samo prolazna pojava.
Muni se pojavila na vratima noseći dve šolje čaja… Iako dosta ostarela , i dalje je bila jako lepa. Nije čuo kad je otvorila vrata. Opravdao se samom sebi svojom zamišljenošću. Seli su pored prozora pijuckajući čaj, dok su se užurbani prolaznici slivali Birčaninovom ulicom.
Bio je to posleratni Beograd,1950-te , totalno drugačiji i novi..Napustili su Munin voljeni Beč , pred naletima nacističkih okupatora, jedanaest godina ranije i došli u Pajin omiljeni – Beli grad.
`Draga Muni,zivot je jedna šaljiva igra, jedan divan san na ovom svetu.Ali bi mu ja, ipak, stavio jednu zamerku-Isuviše brzo prolazi! `, reče Paja, jedva zadržavajući šolju čaja u svojim drhtavim staračkim rukama. Muni mu se široko osmehnu.
`Nas dvoje to najbolje znamo!` , reče ona , plašeći se da Paja ne primeti njenu ogromnu brigu zbog njegovog sve lošijeg zdravstvenog stanja. Carski Beč je bio savladan ljubomorom, zbog ljubavi koju je njihov Paja, poznat u mnogim svetskim enciklopedijama kao austrijski slikar , doduše srpskog porekla poklanjao Beogradu , pa je brzo smislio veoma vešt način da vrati sebi ostarelog, ali slavnog slikara. Muni je dobila dopis, da će izgubiti sve nekretnine u Beču, ako se ne vrate tamo da žive…Teška srca , znajući da je Pajin poslednji san o životu da umre u Beogradu, a da će ih naprotiv potrošiti u Beču, po prvi put ga je slagala, da joj je otac teško bolestan i da moraju da putuju….I otputovali su…
Istovremeno opraštajući se od Beograda ,vidno oslabljenog vida, umetnik se i ne znajući vec oprostio i od slikarstva , veličanstveno naslikanim Buketom crvenih ruža…..

3. Dom

Muni se vec dugo šetala ostacima jedne stare tvrđave…Kada se vec poprilično umorila, sela je na obližnju klupu . Pred njom je puko divan pogled na ušće u kome su dve reke grille.
Široko se osmehnula. Učinilo joj se da čuje Pajine reči `Po svojoj prirodi Beograd je jedinstven. Između dve silne reke, grad je sazidan na strmoj steni, a na istoj visini sa gradom leži varoš sama, kao golemi zmaj.
`Dobrodošao kući!`, prozborila je jedva čujno, čvrsto stežući Pajinu urnu u svojim rukama.