Ima li bogougodnih gradova?-pomišljao bi. -Ima li ih?
Gradovi su kao klobuci pod kojima zemljina kora bubri i narasta i iz kojih se neprestano oseća božansko prisustvo.
Poznavao je Beč još iz one liliputanske perspektive,dok bi vođen očevom rukom, nehajno,saplićući se o trome gradske golubove, valjao u ustima pecivo i zurio u Štefansdom kao u kakvo nesagledivo čudo. Tada bi se, još nejak u određivanju perspektive i slab u koordinaciji, samo prepuštao instinktivnoj prijatnosti izazvanoj mirisima isparenja vanile i punča i prijatnom žagoru , uvek u igri pomalo nepoznate bečke dece. Ne zaboravlja ni retka svraćanja u Demel. Osećao bi se tu uvek ozeblim do jeze koju mu je pokretalo to hladno i mondensko svratište gospode i usamljenika, najčešće onih koje nije sretao u svom neposrednom okruženju. Nije tada znao da mu je ovaj vrli grad lipicanera i raskošnih zdanja, i zavetovan.
Neke gradove ,iako ne rođenjem, stičemo iznenada, nebirane kao neopozivo životno sledovanje.
Kasnije, već poodmakao u svojoj dečačkoj osetljivosti, nazirao je da ga čeka obračun, takmac sa ovim čudom sile tradicije i savremenog , gde se sve taloži i ništa ne gubi na značaju.Ne gubi na sjaju. Ne nestaje.
A potom, u tom lutalačkom svetkovanju života, dobro mu je pristajao Beč. Mislio je tako kao dečarac, ne znajući tada da je Beč zamka, klopka, ali i utočište, nešto kao diskretno pružana napojnica podmlatku koji veruje da je tu samo radi premošćavanja neke lične, nacionalne ili kulturološke nevolje u zavičaju.Nur zu überbrücken?
Nije tada ,u jeku poverenja i nadanja u život, ni slutio da je sa ovim utvrđenjem potpisao večiti pakt. Nije mogao znati da je Beč odrednica i krajnja stanica, i mesto zatišja , Blindgasse iz koga , nije da nije bilo izlaza, bilo je čak i povratka , na koji on nikako nije pristajao. Znao je da ga, čak i kada ga više ne bi pohodio, neće nikada ni napuštati.
Pitao se kasnije, nije li i on taj , na istu udicu ulovljeni, udicu koju je mnogima iz zavičaja umešno umela da zabaci prestonica vekovima slavne imperije. Da, ulovljen bogatstvima ovog izdašnog i često samo prividno darežljivog izobilja.
Nije nikada bio u prilici da za ovom evropskom lepoticom i čezne kako su to činili negdanji profesori u Rumi,i ne samo Rumljani, osuđeni doživotno na provincijski život dok bi nagizdano sačekivali bečke vozove koji im, osim mirisa civilizacije, i poneke zalutale pošiljke, nikoga iz prestonice i nisu dovozili. Bili su to samo strpljivo iščekivani trenuci radosti, opsena kosmopolitizma. Opominjao bi se često reči bečkog đaka i čuvenog profesora Dejana Medakovića.
Beč, za mnoge, dalek i moćan, večiti tas na premeravanju snaga velikih sila,istorijskog i strateškog preimućstva, antipod Carigradu u svesti balkanskog čoveka, nedosanjani san Istoka o otvorenim kapijama Zapada ,pred kojima se zastajalo i odstupalo. Pojam carskoga grada u koji se odlazilo, kao u Eldorado, grad fatamorgane osvajača, grad kolektivne svesti malih naroda i večite borbe na magijskom polju, bitke srca i uma pojedinaca . Branili bi ga i oni kojima se nikada ne bi ni ukazala prilika da ga ugledaju. Ne bi stizali…
Sada, dok se besciljno vrzma naokolo, rešeno osluškujući, uočava te mirne fasadne površine, kubeta, ovalne svetlarnike, lozicom zasvođene jedva primetno naglašene otvore za golubove, dekorativne kamenite masive samo po negde, gde i treba ,urešene filigranskim vitražima i izobiljem motiva živopisnih cvetova pastelnih nijansi i blagih obrisa.
Beč je kolonija onih koji su sami dali pristanak da u nju kroče.
-Die Sklaven, meine Herr’n.-Zna dobro koliko je puta, ustuknuvši, osećao težinu te, u bečkim krugovima, često izgovarane reči. Osećao bi pritisak njene istorijske bremenitosti…Bila je to reč izgovarana kao kroz prizmu monokla, na način statusnog prižmirkivanja, kolektivnog šeretluka, superiornog i gospodstvenog došaptavanja.
-Vijeno, Vijeno, stari vraže, nemaš razloga da me ubeđuješ, nikako sažaljevaš, vidim te ja u celokupnoj tvojoj pojavnosti. Zanela si me Vijeno,onda još, kada sam je primio u tvoje naručje, milu I odanu…Vijeno, svodiljo i sada me zanosiš svojim prezrelim ulicama u našem zajedničkom i dubokom umoru-tvom prividnom, a mom očiglednom, došlom iznenada, možda me presrevši upravo tu negde, na nekom uglu, ovako osedelog i povijenog usred ove nepobedive lepote.
-Tako si mi podvalila Vijeno, dočekujući me kao brodolomca nakon svakog neuspelog pokušaja srastanja sa zavičajem. Susrela si me ostarelog, iznenada. Znala si da ćeš me kad-tad savladati.
Znao je da je Beč u svom vekovnom izobilju i nekakvoj magnetskoj moći, grad privremeno izmeštanih centara kulture malih i još manjih naroda, stožer pridošlici i umiritelj onima koji nisu vrači u svom selu, da bi to, naposletku, iz daljine, možda i postali.
Šarolik i kočoperan u svojoj očuvanoj istorijskoj moći ,opredmećenoj kroz lepote izniklih zdanja, ulivao bi mu ovaj grad ono neophodno osećanje zaštićenosti koje pružaju samo najveće utvrde. Otuda se u svojim premišljanjima nije usuđivao da lomi koplja davne, i ne tako davne istorijske prošlosti. Želeći da misli upravo tako.
-Ima li je uopšte…- pomisli.-…te prošlosti. Ima li je?
Znao je da je to pitanje ličnog stava i prihvatanja ovoga grada kao nesagledivog zbira čovekovog prisustva i htenja. Weltanschauung-reklo bi se.
-Trebalo bi osluškivati, ma gde da smo.- pomisli.
-Osluškivanje–mudar je to savez.
Nastavi. -Slika grada, svakog unakrst kugle, jeste slika osluškivanja.-zaključi.
Začuje zvuke ose sveta, kao naslagane i ustremljene sile vremena koje ne prestaje. Osetio je magnetizam i misteriju ove utvrde-po ko zna koji put.
Oduvek je voleo lepet potpetica užurbanih Bečlijki, i ne samo njih. Sada je to vreme još užurbanijih Kineskinja koje beleže neku novu istoriju koja će vrlo brzo,izgleda, biti nazvana minulom.Znao je da su sve te novine posledica nesavladive brzine života i sveopšte prisutnosti čoveka na planeti.
Naviknut na teške i varljive urbane mirise, uvek jednako, osećao bi se kao zatočenik u tom ponavljanju života.Udisao bi prvu jutarnju toplinu grada, isparenja čajnih aroma i prepečenih krofni, misleći sada na one pristojne radosti života.
-Jeder Österreicher muss am Sonntag eine verbratene Krapfen haben.- Seti se uz smešak pošalice Tomasa Bernharda. U zavičaju, bio bi to uštipak.
-Kako ono beše…”u zavičaju trešnje”-osetivši kako mu osmeh izmiče.
Još kao tek pridošlo dete, sudarao bi se sa nerasanjenim prodavcima novina, vičući u sebi, u nekoj svojoj intimnoj igri ponavljanja reči , izgovaranih tako do besmisla:
-Die heut’ge Zeit’ng! – ne proveravajući njihovo značenje.
Začuje još po koju damu kako sitno koračajući , svojski polunagnutim telom u otmeni šrek, ide tako , nečemu u susret, u nadi da će, u svom višedecenijskom zakašnjenju, nekoga i sresti. Kao dobra himera, koja snatri nad životom i istorijom grada, negdanja lepotica , možda i iz vremena poratne obnove, a sada, anahrona udovica davno palog i prežaljenog muža oficira čije ime nije slavom utisnuto u nekakav spomenik, zapis ili statuu gradskog parka.
Samo što bi se usredsredio na sopstvene otkucaje, opipavajući uzdrhtalom rukom je li mu svako dugme kaputa uredno zakopčano, skrete ga na trenutak zvono sa Štefansdoma.Seti se priče o pretopljenim topovima. Opomenu ga to na velikog Tvorca, ovog večito budnog, a, uvek pomalo u svoju bezbrigu, i usnulog grada.To zvono, to mu dođe , kao radosna objava večnog života.
Zavuče se još dublje u svoj kaput.
Odmah iza ugla, u zavetrini, pokraj Julius Majnla, zapazi čoveka. Činilo se kao da je maločas stigao, ili se samo promeškoljio tu gde je sinoć i zaspao, prevaren umorom i snom.Ovoga puta nije zastao.
-Trud je to…- pomisli na pređašnjeg-… i velika nevolja.Taj zalutali,zatečen, u čudu ,svime što ga snađe, ostavljajući utisak groteskne slike kratkoveke borbe za još kraći život I najkraće sećanje na čoveka. Tragedija artizma uličnih svirača…
Ima li bogougodnih gradova…pitao se. -Ima li ih?
Znao je da je njegovo trajanje znak, siguran znak Božje milosti koja se nadnosi nad tim nedefinisanim ponavljanjem života.
Spusti se na klupu, umoren. -Tu ću… ni predaleko, ni preblizo.-pomisli.
Osećajući da ga struja snage života nemilosrdno čupa iz ove žile koja bez njega, sasvim sigurno, nastavlja da kuca i čvrsto stežući u šaci zrnevlje, čekao je još da sleti kakav golub.
Voleo je te nanose glasova i zvukova, uigranih, ujednačenih u raznovrsnosti te urbane polifonije.Beč je to. Treba samo uhvatiti njegov ritam , i onda, kao po nekoj prijatnoj inerciji, život nastavlja da struji-sam od sebe. Ništa ne nestaje.
U tom iznenadnom trzaju samo jednog pokreta otpuštene šake, na tren uspori, oseti magiju nestajanja. -Previše si mi se približila Vijeno…Suđajo! I tad se, neprimetno kao dah, zaustavi nesavladivi ritam grada, sve zamre, utrnu naizust u izdisaju, da bi se, već u narednom otkucaju, oglušujući se o čoveka, sve pretvorilo u večito kolanje žile. Bila je to samo kratka aritmija postojanja.
Ništa ne nestaje.
Kao klobuk sveta crpe ovaj grad u vertikali sve kosmičke sile i pretvara ih u lepotu neunišivog života.