Gledam ovaj moj šporet. Poslednja reč tehnike. Ravna ploča, savršeno dizajnirani dugmići, svedene linije za potrebe modernog domaćinstva. Kako da ispečem papriku na takvom šporetu? Vreme je da se ostavi zimnica i miris pečene paprike nekako ide sa slikom tek zarudele jeseni, koja se po jutarnjoj rosi prepoznaje i stidljivo odaje po večernjoj svežini. Iako poslednji krik tehnologije, moj šporet nije ze pečenje paprike.

Majčin šporet, stari domaći tipmarke Sloboda (koji se rado kupovao jer je naš i nosi tako lepo i čoveku potrebno ime), glomazan i manje lep, bolje se slaže sa gurmanlucima koje obično spremamo za zimu. Na njemu ne radi lampica za očitavanje temerature i vrata se zatvaraju grubo, kao na polovnom Jugu. Šporet, koji je prehranio generacije i neumorno radio decenijama, nosi na sebi ožiljke ukusnih jela spremanih majčinom rukom. Svojom čistoćom ostarele, ali vanredno pedantne domaćice taj šporet priziva slike kulinarskog umeća koji me podećao na roditeljski dom u godinama kada sam zbog studija živela u drugom gradu. I vekovima unazad, ognjište gde se spremala hrana uvek je bio simbol porodične topline i blikosti gde su se nad ukusnim obrokom tiskala deca i mudrovali stariji. U savremenom domu, šporet koji ćuti isključen i uglancan, upućuje na porodičnu odsutnost – mama i tata rade, deca kupuju brzu hranu na uličnim tezgama.

Ma koliko potcenjivali stari majčin šporet, koji zbog svog neuglednog izgleda negdašnje lepotice skromno čeka sledeći kulinarski zadatak, on pamti mnoge neuspele torte, iskipela mleka, zagorela variva. Neslavne trenutke, kulinarske muke. Ali i bravurozne poslastice, delikatesne obroke, izvanredna jela koja su su stanju da uzbude sva čula. I to ga čini posebnim.

Ništa od zminice ove godine. I da na njemu postoji dugme za spremanje primamljivih đakonija koje brižljivo stavljamo u tegle, moj šporet sigurno ne ume da doda onaj mali čarobni sastojak koji svako jelo čini unikatnom radošću za nepca. Njegovo pamćenje je kratko a snaga modernog neupotrebljiva.

Tako je i sa jubilejima. Odbrojavamo jednu godinu za drugom, ne osvrćući se na ono što je prošlo, vrtoglavo jurimo za boljim, modernijim, optimalnijim, u želji da ne zastanemo u nedođiji ljudskih želja i stremljenja, nenaviknuti na poraz, u strahu od gubitka. I zaboravljamo da je svaki dan važan. Iako nemamo dugme za uspeh na kome piše pečeno- izvadi iz rerne, svakoga dana, neumorno počinjemo iz početka, sa nadom da odemo dalje i više. U savršenom osećaju za trenutak hitamo ka budućnosti, spremni da odgovorimo na zahteve koji se pred nas stavljaju. I zaboravimo da se osvrnemo. Da pogledamo iza. Tek kad dođu jubileji, podsete nas na nekad drage, sada maglovite trenutke.

Dobro je biti kao majčin šporet. On pamti. Sudove boljeg i lošijeg kvaliteta, namirinice u blagostanju i u vreme krize, vreme poslovne žurbe, vreme supica za bolesne, vreme gozbi i proslava. Ove godine slavi jubilej. Dobiće počasno mesto u kuhinji, koje je i do sada imao, iako su mu osporavali. Skidam kapu za sva nebeska jela koje je spremio. Moj šporet sa ravnom pločom takvu slavu tek treba da zasluži.