Gde je taksi kad mi treba? – mrmljao je Miloš u bradu.
Krupnim koracima je napredovao Makenzijevom ulicom, pokoravajući usijali i pusti trotoar metar po metar. Desnom rukom je okrenuo ‘’švajcarca’’ na levoj u odgovarajući položaj kako bi pogledao stanje između kazaljki i potom dodatno ubrzao. Bilo je vreme.

***

Miloš pogleda poslednji put u čoveka na vrhu čijeg se bajoneta našao, pre nego što je sklopio oči. U dimu i gužvi bitke, video mu je samo lice bele puti, oslikano gareži i zemljom. Bio je mlad, kao i on, ali plavokos ispod šlema boje trule jabuke. Oznojeni bičevi slamnate kose padali su mu preko čela do uzburkalih planinskih jezera ispod veđa.
Život je isticao iz obojice. U tih par kratkih trenutaka kada su im se pogledi sreli, znali su to. Miloš uhvati sebe da se pita da li i taj Švaba sa druge strane puščane cevi ima misli kao i on. Da li se boji za život, da li misli o svojoj porodici, da li gleda njegovu kestenjastu kosu i oči kako bi zaposlio um koji opsedaju bol i panika?
-Lenard. – predstavi se stranac ispljunuvši sopstvenu krv, poslednje što će okusiti.
-Miloš. – prošapta on sa poslednjim dahom.
Još jednom pogledi behu razmenjeni između mladića koji bi u drugom životu mogli biti prijatelji, ali su u ovom poneli ratne barjake i na taj način ga završili. Još jednom razmeniše poglede, nemo se pomoliše i oprostiše sebi i jedan drugome. Zatim se prepustiše zagrljaju reke koja će ih sahraniti u moru crnom kao što je bila njihova sudbina.

***

Stajao je u autobusu, naslonivši glavu na ruku kojom je grčevito držao rukohvat, kako ga masa uzavrelih tela ne bi oborila. Bio je potpuno nesvestan svoje okoline; u sebi je računao da li će uspeti da stigne. Zamišljen, umalo nije propustio svoju stanicu, pa kada shvati da autobus stoji, izlete iz njega uz glasno negodovanje putnika i pisak vrata.
Našao se ispred izloga časovničarske radnje koji se presijavao kao ogledalo. Miloš iskoristi priliku da ispravi košulju i prođe prstima kroz svoju neurednu smeđu kosu. Nasmešio se.
Zatim je prišao izlogu i naslonio sklopljene šake na staklo kako bi provirio unutra. Zamračio je toliki prostor da je mogao da vidi samo časovnik sa kukavicom, koji je stajao među modernim modelima kao ukrasni eksponat. Kada vide koliko se puta ptica oglasila, dade se u trk.

***

Čučao je u rovu, uzavrele krvi. Bitka samo što nije počela. Artiljerija Austro-Ugara je uveliko najavljivala srpsku propast, ali straha nije bilo. Major im je predočio stanje: poginuće, svi do jednog, pa nema razloga za bojazan. Njihovi životi ionako više ne postoje.
Stigla je komanda i Miloš repetira pušku. U mislima se opraštao od svojih voljenih, nadajući se da će makar oni preživeti ovaj krvavi rat. Ako Bog samo jednom pogleda ovu napaćenu zemlju, sin njegovog unuka neće morati u svakom da vidi neprijatelja. Gajio je taj plamičak nade, veru u neko daleko bolje sutra, jedino što besmislenost sukoba nije mogla ugasiti.
Naređen je juriš i on krenu sa imenom Srbije na usnama, a mirom za pokolenja u srcu.

***

Stigao je na kej, zadihan, ali srećan. Sav život Beograda, zarobljen u stanovima i kancelarijama, bio je oslobođen i ugošćen ovde, u ovu letnju nedelju pored reke. Sam pogled na skup koji je izbegao betonske okove koliko je to u jednoj prestonici moguće veselio je Miloša, još jednog delića tog mozaika.
Iza njega se kroz buku gradske vreve probiše zvuci crkvenih zvona, potvrdivši misao da ga je pun sat pratio u stopu. Predah se završio.

***

Na izlazu iz sela stajali su svi koje će ostaviti za sobom. Vojnici prođoše kroz taj kordon živih uspomena trudeći se da im glasovi ne zadrhte pri refrenima patriotskih pesama koje su pevali. Svi se već behu oprostili sa bližnjima, i ponovni rastanak je bio rizik. Još jedna razmenjena reč, dodir, vruća pogača u ponjavi ili malo rakije, i srpski orlovi bi ponovo postali psi koji spavaju kraj toplog ognjišta. To ni jedni ni drugi nisu želeli, pa odred nastavi bez stajanja.
Miloš samo krajičkom oka spazi svoju ženu u masi meštana. Oslonjena o svekrvu, u naručju je držala njihovo jedino dete, nekoliko meseci starog sina, i borila se sa jecajima. Dok su niz njene kao mleko bele obraze tekle suze, dete je mirno spavalo, sa spokojnim osmehom na licu. Milošu zaigra srce i on izbi na čelo kolone, neumorno marširajući za Beograd.

***

Sedeo je na klupi, uživajući u pogledu na masu vode koja je lenjo paradirala u svom koritu, sakrivši mane zavesom sunčevog odbleska. Na vreme nije mislio; bilo je važno da je stigao prvi, da oseti blaženstvo čekanja nje. A onda se pojavila.
-Lena! – uskliknu on i uspravi se.
-Miloš! – reče ona zvonko prvu reč koju je naučila pravilno da izgovori na njegovom jeziku.
Poljubac mu je zavrteo planetu pod nogama i on oseti da je sav taj šarenoliki, veseli svet na keju samo jedan njima upućen aplauz. Kada ju je pustio iz zagrljaja, nije video ništa drugo do lanene, svilenkaste kose i nebeskih zenica koje su tražile njegove kafene. Poželeo je da se uštine, da se uveri da ne sanja; došla je čak iz Beča kako bi se našla s njim. Pobožno su ćutali, kao u strahu da bi reči mogle da raskinu magiju koja ih je spojila.
-Hoćemo li na krstarenje? – prvi smognu hrabrosti Miloš.
Ona samo klimnu glavom, stideći se svog poznavanja srpskog. Na to se on nasmeši, obgrli je i povede ka brodu koji ih je čekao. Milošu se sada činilo da sve može da čeka, i Beograd i Beč i Dunav, sve ono što ih je odvajalo i sastavljalo, sve osim njega i nje.